Izvor: Blic, 19.Nov.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najteže je spasiti sebe od sebe
Najteže je spasiti sebe od sebe
Povoda za razgovor s rediteljem Borisom Miljkovićem (1956) ima (bar) dva; objavio je knjigu 'Čaj na Zamaleku' (izdavač 'Geopoetika') i režira 'Nevjestu od vjetra' Slobodana Šnajdera u Narodnom pozorištu u Beogradu. Prisećanja radi, recimo i to da je ovaj stvaralac, zajedno s Branimirom Dimitrijevićem, svojevremeno autorski potpisao niz popularnih TV emisija i filmova poput 'Niko kao ja', 'Rokenroler', 'Ruski umetnički eksperiment'... Takođe >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << je autor više od tri stotine televizijskih reklama i muzičkih spotova, a za svoje radove često je nagrađivan na međunarodnim festivalima. Sada je kreativni direktor 'McCann-Erickson' Beograd.
Zahvaljujući slučajnosti, ako to uopšte postoji, razgovor je počeo od pozorišne režije koje se poduhvatio.
'Mislim da je to prvi hrvatski pisac koji se nakon poslednjeg rata postavlja na veliku scenu nacionalnog teatra u Beogradu'. Šta vas je privuklo da radite baš 'Nevjestu od vjetra'?
- Kao što to obično biva, splele su se tu razne okolnosti. Nisam priželjkivao da radim baš Šnajdera. Meni je to prva režija u pozorištu, a kada čovek prvi put nešto radi u mojim godinama, onda taj debi ima posebnu aromu. Kada sam došao do tog teksta, to se poklopilo sa idejom uprave Narodnog pozorišta da postavi jedan komad na neteatarski način. Moj sledeći žestok motiv bila je činjenica da je to ljubavni komad. Mislim da živimo u vremenu kada ljudima treba ponuditi još nešto sem (scenskog) preživljavanja aktuelne stvarnosti. Gotovo da naša kulturna tradicija postaju kriminalci, siledžije, ćelavci... Lično mi je veoma drago da radim jednu duboku, intimnu dramu bez naglašene političke poente. I, kako rekoh, sve mi je uzbudljivije da to radim jer se nisam do sada oprobao u pozorištu. Ali ste zato dosta radili na televiziji?
- Prema različitim medijima imam, uslovno rečeno, isti odnos. Ne vidim među njima jasne granice. Ako čovek ima interesovanja, mislim da se mediji prilagođavaju tim interesovanjima, a ne obrnuto. Jednostavno, život me naučio da savladam puno zanata.
Nije li jedan od tih zanata i reklama?
- Ušao sam u pravljenje reklama a da zapravo to nisam ni znao. Naime, krajem osamdesetih tadašnji Savez komunista je imao potrebu da se menja i reklamira, što je do tada bilo nezamislivo. Odlučili su se za Branimira Dimitrijevića i mene, i mi smo s popriličnim veseljem pristupili tom poslu kao mladalačkom zezanju. Ne čini li vam se da reklame nerviraju TV gledaoce kad prekidaju utakmice, filmove, drame?
- Ne bih se složio s vama. Mislim da se običan gledalac raduje dobroj reklami. Hteli mi to ili ne, ona je sastavni deo naših života. Da se poslužim pravilima velikih zapadnih kompanija; ako nešto nije oglašeno, onda to i ne postoji. Pa i kad ispletete čarape morate to nekome reći, makar mužu ili detetu. Šta biste rekli o samom izgledu reklamne poruke? Ne odražava li ona ono što sociolozi nazivaju 'teror mladosti i lepote'?
- Reklama je uvezena američka priča. S druge strane, možda je surovo, ali strateško mišljenje velikih kompanija glasi da se pitaju ljudi između 18 i 48 godina. Dakle, po toj logici svi mlađi i stariji od toga nisu bitni. Znate, reklama je dupla sprega između onog koji proizvodi i onog koji reklamira. Međutim, imajte u vidu da je u poslednje vreme trend u svetu koncipiranje reklama da one budu što bliže realnosti i da što više liče na život. Mi, u stvari, oponašajući mejnstrim zapada gradimo svoju avangardu! I to se ne odnosi samo na reklamu. A svet to ne poštuje. Oni prednost daju autentičnostima, a ne imitacijama. Prosto ne znam zašto ne bismo ponudili ono što imamo, čak i ako to jeste svojevrsna neurednost ili specifičan humor. Tako ćemo se više dopasti, ako je to cilj. Jer svaka aktivnost zavisi od motivacije. A ako nam je motiv, kao što vi navodite na jednom mestu u knjizi 'Čaj na Zamaleku', da spasemo druge od sebe?
- Mislim da je to u finalu nemoguće. Ali, takođe, smatram da je sam postupak, odnosno proces spasavanja drugog od sebe ili sebe od sebe dovoljan razlog da čovek postoji. Uostalom, sa stanovišta unutrašnjeg doživljaja, sam proces je daleko bitniji od finalnog rezultata. To će vam potvrditi svaki umetnik, ili bar većina. Reč je o knjizi koja je i svojevrstan putopis po Kairu, ali otkud to da ste baš čaj izvukli u naslov dela?
- Šaljivo govoreći, čaj je izvučen u naslov po principu činjenice da svaka bivša kurva želi da se predstavi kao svetica. Naime, te su priče u dobroj meri natopljene alkoholom. Znate, ljudi kad piju alkohol dugo i puno pričaju, ali od toga obično ništa ne bude. Kad god sam donosio neku važnu odluku ili se dogovarao, pio sam vodu ili, eto, neka bude čaj. Nije ovo ni propaganda ni antipropaganda alkoholu, to je jednostavno tako. Moje pisanje je s pozicije čaja. Napisali ste, između ostalog: 'Ja sam baš tog trenutka zaljubljen u viski i ne umem da im odgovorim odakle sam ja. Jugoslavija je nekako mala i velika i nije tačna'.
- Živeo sam u Kairu od devedesete godine. Pomenuto se odnosi na jednu večeru gde nas je bilo s raznih strana sveta i ljudi su govorili o tome odakle su. Tih godina, kao što je poznato, Jugoslavija je počela da se raspada i više se nije znalo ko čini tu državu. A kad ne možete da se setite kako se zove zemlja u kojoj živite, onda ona i postoji i ne postoji. Kad ne znate koga volite onda ste i ravnodušni. Tatjana Njezić
