Izvor: Blic, 11.Maj.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najteže je doći do prave ljubavi
Najteže je doći do prave ljubavi
Komad 'Roberto Cuko' nastao je po istinitoj, realnoj priči. Reč je o čoveku koji je serijski ubica. Međutim, mi se u predstavi bavimo dubljim stvarima, odnosno pričamo priču o današnjem trenutku i o ovom krajnje surovom svetu koji tera ljude da rade tako nešto - kaže Jasna Đuričić, talentovana novosadska glumica, dobitnik prestižnih teatarskih priznanja koja u ovoj predstavi francuskog pisca Bernar-Mari Koltesa i reditelja Ace Popovskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << tumači jednu od ključnih uloga.
Govoreći o ovom komadu koji premijerno treba da bude izveden 18. maja na sceni 'Ateljea 212' Jasna navodi da je, pre svega, reč o univerzalnoj temi, odnosno problemu koji se odnosi na čitav svet.
'Kroz to, 'Roberto Cuko', naravno, govori i o onom što nas muči, i to na jedan sofisticirani način. Lično, moram priznati, više volim takvu vrstu pozorišnog izraza nego ono što bi se moglo nazvati transparentna realnost ili, kako se to obično kaže 'prst u oko'. Na šta mislite kada kažete 'to što nas muči'?
- Na mnogo toga. Ali... Toliko puta sam pričala o političkim (ne)prilikama, društvenom kontekstu, socijalnim problemima da ne mogu više da ozbiljno razmišljam o tome. Mnogo sam se potrošila na te stvari i ne bih o dnevno-političkim problemima, odnosno o svojim stavovima u tom pogledu.
Ima li danas čovek pravo da ćuti u tom smislu?
- Mislim da nema. Trenutak je isuviše ozbiljan i zahteva od svakoga da počne ozbiljno da ga promišlja. Znači, ne treba ni ćutati. Međutim, ne čini mi se neophodnim da sada govorim o tome jer me ova predstava zaista okupira. S jedne strane dugo nisam radila, a sa druge sve skupa je veliko osveženje. Novi ljudi, nova sredina, reditelj koji me svojim pristupom vratio na ono sjajno vreme devedesetih godina kada sam tek počinjala. Kako bi ste uporedili to vreme sa današnjim?
- Tada je u ovoj zemlji postojao teatar koji izrasta iz jednog drugačijeg mišljenja. Međutim, došlo je, kao što je poznato, do raspada SFRJ i raspada naših mozgova i duša i ko zna čega sve još. Prekinuta je i uskraćena ta vrsta pristupa pozorištu. Prosto mi se čini da je nasilno isečena neka vijuga u mozgu. Međutim, to su bili moji počeci i nisam mnogo igrala. Radeći ovaj komad prepoznajem upravo taj tip energije, i čini mi se da su se neka vrata odškrinula i da su stvari krenule na bolje, bez obzira što se realno ništa ne zbiva što bi to potvrdilo. No, ako je tačno da pozorište anticipira događaje onda ima nade. Šta podrazumeva taj drugačiji način mišljenja i pristupa pozorištu?
- Svih ovih tužnih godina pomalo smo se pretvorili u pozorišne činovnike. Začaurili smo se. A naša umetnost podrazumeva kretanje, susrete, razmenu energija. Glumcu su potrebna putovanja i kontakti sa različitim sredinama. Radili ste u Banjaluci predstavu 'Smrt i devojka'. Kakvi su vam utisci? Šta je karakteristika banjalučkog miljea?
- Kada sam odlazila tamo bila sam svesna tradicije banjalučkog pozorišta, kao i činjenice da je reč o finom gradu posebnog šmeka. Mislila sam da s obzirom da je najgore prošlo, odnosno da je rat završen oni imjaju šansu da prenebregnu stare mane i krenu ka boljem. Međutim, stvari ne stoje baš tako. I pored svih užasa kroz koje su prošli još uvek ih prate neki balasti prošlosti. No, želela sam da pomognem koliko mogu i smatrala sam da je to pravi tekst za Banjaluku. Žašto je 'Smrt i devojka' pravi tekst za Banjaluku?
- Radnja komada je smeštena u vreme nakon Pinočeove diktature, a reč je o ženi koja je zlostavljana na najsurovije načine. Imate po Bosni hiljade žena koje su tako prošle. Vrlo sam oprezna kada igram tu predstavu. Jer, nikad ne znam ko je u publici. Prisutni su i dželati i žrtve. Ako je predstava 'Smrt i devojka' primerena Banjaluci koji komad bi mogao biti, po vašem uverenju, primeren Beogradu i Jugoslaviji?
- Hm, hm, hm... Možda Šekspirova 'Mera za meru'. Zašto?
- Pre svega reč je o velikoj predstavi. Od pisca preko glumaca do reditelja Dejana Mijača. Ne zato što ja u njoj igram, već zato što je to komad koji na fascinantan način go- vori i o svemu što se nama dešava, a sa druge strane mogla bi da egzi- stira i na bilo kom drugom prostoru. Konkretno?
- To je priča o žrtvi i dželatu, manipulaciji i velikom manipulatoru, našem ili bilo kom drugom. Ima još tekstova koji bi bili primereni. Trebalo bi se više vraćati klasici, iz puno razloga. Pre svega jer nam ona na najbolji način pokazuje da su naše muke, patne i problemi postojali i ranije. Doduše ta spoznaja pomalo boli, jer rođena muka je lakša dok misliš da je unikatna. Kada spoznaš da si u principu deo nekog opšteg mesta to te dodatno pritisne i porazi. A ima li izlaza?
- Za mene je samo ljubav i spas i izlaz. I to ljubav u najširem i najle- pšem značenju tog pojma. Mi očigledno ne živimo u vremenu ljubavi...
- Na žalost to je tako. Najteža stvar na svetu je doći do ljubavi. Svakoga dana biva sve teže i teže. Pogotovo kod nas. Iz kog razloga je to posebno teško kod nas?
- Zato što više ne znamo, što bi rekla moja pokojna baka, gde udaramo. Užasno je mnogo prepreka i pritisaka. Od svakodnevnog izluđivanja banalnim životnim sitnicama, preko raznih socijalnih problema do onog najstrašnijeg da nam je duh zaptiven. Moraš mnogo snage i napora da uložiš da bi samo ostao normalan. Čuvam svoju snagu jer, bez obzira na realne činjenice, bolji dani dolaze. Verujem u to...verujem, jer nemam drugog izbora. Prestala sam da mislim i pričam o politici jer sam uvidela da je to za mene nije dobro, da bivam nesrećna, depresivna, unazađena... Na kraju krajeva, ovo je moj život, drugi nemam, daj da učinim od njega ono najbolje što mogu. Tatjana Nježić
