Izvor: Blic, 02.Nov.2001, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najteže je biti klovn u cirkusu
Najteže je biti klovn u cirkusu
Kada početkom decembra u Ateljeu 212 premijerno bude izvedena predstava 'Jedva steko’ zeta', biće to još jedna u nizu pozorišnih projekata koje potpisuje Gorica Popović. Naša poznata glumica, naime, već neko vreme uspešno režira, komponuje i naravno igra u pozorištu. O tome kako je došlo do tog iskakanja, ona kaže: - Imala sam iluziju da se to dešava slučajno, ali sada, kako vreme odmiče, sve više sam ubeđena da nije. Nekako sam >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << proširila krug interesovanja i ohrabrila se da radim i nešto drugo. Mnogo je lagodnije biti samo glumac, lagano radiš, spremaš ulogu i to je to.
Ne mislite da će kolege imati nešto protiv zato što kažete 'samo glumac'?
- Meni to tako izgleda pošto sam ja u poslednje vreme potražila neke nove muke i onda mi gluma dođe samo kao jedan od elemenata posla kojim se bavim. U svom dosadašnjem radu ja sam se uglavnom dobro osećala, bila sam zadovoljna svojim poslom i zbog toga sam se lagodno osećala u pozorištu. Zato sam počela da radim i neke druge stvari kao što je režiranje. Vaša predstava 'Brod plovi za Beograd', koja je počela više kao neki prigodan projekat, prerasla je u ozbiljan pozorišni spektakl?
- Ljudi su skloni omalovažavanju, da kažem, zabavne vrste umetnosti, zaboravljajući pri tom da je najteže biti klovn u cirkusu. To je uloga u kojoj izvođač poništi sebe, a možda se pomalo i ponizi. Komedija je za mene veliko umeće i moj je cilj da takvu predstavu dovedem na nivo koji je daleko od jeftine zabave. Tako sam i počela. Prvu komad koji sam napisala i režirala i za koji sam radila i muziku, bila je 'Iju, poplava'. Ona je potom igrana stotinu puta. To je bio koncept po kome se predstava opremi tako da sve može da stane u jedan kombi i da se putuje. Sa 'Poplavom' smo obišli mnogo mesta u zemlji. To je bio vaš doprinos modernom načinu organizovanja pozorišta?
- Prema takvoj vrsti pozorišta mnogi imaju nipodaštavajući odnos i zamolila bih ih da više nemaju. Nedavno sam bila na gostovanju u Han Pijesku sa svojom monodramom. U tom mestu nikada nisu videli pravu, vrhunsku predstavu sa velikim glumcima, sa dobrom opremom, i meni je žao zbog toga. Zato i hoću da sa nekoliko svojih kolega odem u neko mesto, i iz jednog kombija izvučem čitavu čaroliju. To znači može biti predstava dobra sa malom ali vrhunskom podelom, sa inventivnom opremom i može se postići to da vam niko ne kaže - otišli ste na tezgu, iako ja ne znam šta to znači. Moj moralni i profesionalni odnos prema poslu je takav da i u najmanjem mestu igram kao u najvećem.
Rekoste kako možda i nije slučajno to što sve više slučajno režirate. Da li to znači da ste se opredelili?
- Još u gimnaziji sam napravila predstavu sa kojom smo stigli do saveznog takmičenja amatera koje je tada održano na Hvaru, i od mene se očekivalo da studiram režiju. Ali ja stvarno nisam imala rediteljskih ambicija. Nemam ih ni sada. Nemam ambiciju da ljudima otkrivam velike istine, da im šaljem pametne poruke, već da zanatski dobro spakujem jedan projekat koji će ljudima pričinjavati zadovoljstvo. Moje se ambicije tu završavaju. Kako je vaše mišljenje o našim pozorišnim rediteljima?
- Ima i takvih koji ne znaju mnogo više od glumaca, ali i onih koje jako poštujem. Koji su ti koje ne poštujete?
- To vam ne mogu reći. A koje poštujete?
- Njih znamo svi, to su velika imena našeg pozorišta i sa svima sam radila. Sa Dejanom Mijačem, sa Jagošem Markovićem, sa Mucijem Draškićem, radila sam sa Nikitom Milivojevićem, sa Alisom Stojanović, sa Egonom Savinom u vreme kada smo počinjali. Sve su to ljudi koji prave dobre i, ponekad, ne baš uspešne predstave. Jer, teško da se u pozorištu uvek sve može sklopiti na najbolji način. Ali, bilo bi teško da ih nema i ja ću uvek rado prihvatiti eventualni poziv bilo koga od njih. U Ateljeu 212 se u ovom trenutku pripremaju vaše dve predstave, jednu ste napisali, a drugu režirate?
- E to se desilo slučajno. Kao studentkinja ja sam dramatizovala 'Bedne ljude' Dostojevskog i onako bez zazora ponudila Ateljeu. Upravi se to dopalo i počeli smo da radimo, prvo sa Zoranom Radmilovićem, potom sa Petrom Kraljem, da bi na kraju sve propalo. Onda se nedavno mlada glumica Tanja Divnić zainteresovala, uključio se i Bane Zeremski, mlada rediteljka Milica Kralj, i tako ja sada imam tremu. Nadam se da vreme nije pregazilo moju dramatizaciju. U to vreme je bilo moguće da ponudite Ateljeu svoju dramatizaciju Dostojevskog?
- U to vreme se sa velikom tremom ulazilo u Atelje i ja sam to, iako sada zvuči nadobudno, uradila vrlo stidljivo. Mislite da mladi sada ne ulaze stidljivo u ovo pozorište?
- Nažalost, ne. Ne grdim ih, ali mi se čini da smo se mi stariji raspršili, dok su oni nekako postali suviše rano na 'ti' sa nama koji smo još tu. Imam utisak da su opušteniji kada ulaze ovde, ali da im je teže da uđu u pozorište, da imaju manje mogućnosti da rade. Pogotovu mladi pisci i reditelji. Imala sam nedavno odličnu ponudu jednog mladog reditelja da igram ulogu koja mi se zaista dopala, i svi su rekli da je to odlično, ali im, eto, trenutno ne odgovora. Imam utisak da nemaju poverenja u te mlade ljude, da neće da rizikuju. Ja sam tom mladom čoveku rekla: uguraj se negde, a ovo ćemo da radimo kad-tad. A drugi projekat?
- Reč je o Labišovoj komediji 'Jedva steko’ zeta' na koju sam naletela u Muzeju pozorišne umetnosti Srbije ispisanoj rukom u nekoj svesci. Znači da je negde igrana, ali nisam ustanovila gde. Malo sam adaptirala taj komad, ponudila sam ulogu Đuzi Stoiljkoviću koji mi je ukazao poverenje, kao i još nekoliko kolega. Premijera je planirana za 5. decembar. Željko Jovanović
