Izvor: Blic, 04.Mar.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najopasnije su ljubavne priče
Najopasnije su ljubavne priče
Momo Kapor, slikar i jedan od najčitanijih pisaca upravo se vratio iz Franfurkta gde je imao izložbu svojih likovnih dela. Ranijih godina izlagao je u galerijama Njujorka, Bostona, Ženeve i Brisela. Poznat je jugoslovenskoj čitalačkoj publici kao autor tridesetak knjiga, odnosno romana, kratkih priča, putopisa i umetničkih monografija, kao i približno istog broja dela izvedenih u pozorištima, na radiju i televiziji. A njegov čitav komentar, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << po povratku sa ovoga puta, stao je u par reči: 'Retko pravim izložbe. I kada ih priređem činim to uglavnom u inostranstvu i u samoodbrani'. Kako to mislite 'u samoodbrani'?
- Da platim struju i dugove. Ovaj put sam, dakle, izlagao u Franfurktu u jednoj predivnoj, autentičnoj galeriji koja se nalazi u samoj redakciji frankfurtskih 'Vesti', našeg najtiražnijeg lista u dijaspori. Tako sam spojio svoje dve ljubavi; novinarstvo kojim se bavim od rane mladosti i slikarstvo. Tamo sam bio neprestano okružen svojim kolegama novinarima, ali danas nebih umeo da radim u takvoj redakciji. Zašto?
- Jer su svugde okolo, naokolo kompjuteri i najčudniji telefoni sa mnogo dugmadi. A u moje vreme postojao je obično samo jedan, takozvani crni-direktni, kao i jedna stara pisaća mašina oko koje smo se otimali.
Koje biste trenutke svog života i karijere, iz današnje perspektive, okarakterisali kardinalne?
- Ja nemam kardinalne trenutke, imam samo kardinalne greške! Moja najveća greška u životu je to što sam uopšte pisao, a ne samo slikao. Slikarski posao je mnogo lepši, mirniji i pošteniji. Pisanje mi je uvek stvaralo probleme. Kakve probleme? Zašto?
- Najpre, jezik na kome pišem je mali i gotovo nepoznat u svetu. Koga interesuju naše priče? A u Njujorku, na primer, ja slikajući zarađujem već trećeg dana bez i jedne engleske sem onih koje znam iz šlagera i sa filma. Na primer ono: 'Sem, sviraj to još jednom'. Ovoga puta najlepšu noć u Nemačkoj proveo sam u Visbadenu, u kockarnici staroj 150 godina, u kojoj je sve što je imao prokockao Fjodor Dostojevski, čija izbledela fotografija stoji na ulazu iznad jednog starog ruleta. Kocka mi je izuzetno dosadna (to je jedan od retkih poroka koje ne posedujem) ali je bilo izuzetno uzbudljivo gledati lica iznad ruleta i blek-džekova, svu tu strast, rizik, i dramu gubljenja i dobijanja. Držao sam se s toga isključivo šanka, jedinog poznatog mesta. I mislio sve vreme na predivnu knjigu F.M. Dostojevskog, 'Kockar'. Onda sam jedne noći u kafe galeriji 'Art Point' predstavio svoj novi roman 'Legenda o Taboru' ('Zoograf') i na taj način spojio ova dva nespojiva mesta. Volim da pričam svojim zemljacima u tuđini i nikad ne kažem u dijaspori (jer mi ta reč lici na dijareju, niti u ‘rasejanju’ jer oni nisu ni malo rasejani) ali još više volim da slušam njihove ispovesti. Jer, pisac sam koji uvek sedi u zasedi i čeka svoju najbolju priču. Ima nešto i u našoj zapuštenosti, dronjavosti, smogu i automobilima koje još jedino boja drži da se ne raspadnu. Šta je to?!?
- Kako kažu, nije sve u seksu ima nešto i u držanju za ruke. Na kraju čoveku dosade čuvena francuska vina od kojih ujutro ne boli glava. Zaželi se našeg rodnog mamurluka i zaklinjanja da više neće popiti ni kapi. Kad pogledate unazad, kroz sve svoje godine, kakva vam se osećanja i utisci javljaju?
- Kad pogledam iza sebe pronalazim samo priče za svoje knjige od kojih ću da živim u budućnosti. Inače, nisam nostalgičan tip i nikada se ne bih vratio ne samo u mladost, nego ni u prošlu godinu. Jedino čemu se zaista čudim to je kako sve te budale oko mene, u vreme kada sam bio mlad, nisu shvatile da ću biti ovo što jesam. Ali, to se danas dešava nekim drugim mladim umetnicima i dešavaće se dok je sveta i veka. Svojevremeno ste tvrdili da nikakve tehnike, tehnologije, elektronike nemogu 'pobediti' priču. A danas?
- Još uvek to tvrdim. Ona je najdragocenija stvar u književnosti i umetnosti uopšte, jer se plaća najvećom cenom – životom. Priča najpre mora da se dogodi, a potom je lako ispričati je i napisati. U tom pogledu najopasnije su ljubavne priče, jer se ponekad doslovno plaćaju ako ne životom onda razvodom braka. Razvodi i razlazi postoje i na društvenom nivou, zar ne? Sada smo, dakle, Srbija i Crna Gora?
- Kad brak zapadne u krizu onda obično partneri taj brak lepe selotejpom pa dobiju bebu. E, baš me interesuje ko će ili kakva će u ovom slučaju biti beba. Bojim se da će biti neki monstrum. U romanu 'Lep dan za umiranje' opisivali ste dane NATO bombardovanja Beograda. Kako sada komentarišete situaciju u Iraku?
- Za tu dramu mi smo bili generalna proba ili pretpremijera. Mnogo volim Iračane, to su fini i hrabri ljudi. Poznajem dobro Bagdad ali i Vavilon, koji su danas aktuelni više nego ikad jer Novi svetski poredak želi da dosegne nebo, a to Bog neće dozvoliti. Sve vreme mislim o toj ‘hronici najavljene smrti’ mojim prijateljima u Bagdadu; divnim, malim trgovcima, staricama koje prodaju veze peršuna, muzičarima iz starog Hana Mardžana, kao i o svom drugu Rafeu Hamadaniu koji ima snaje Beograđanke i koji je voleo ovaj grad. Ako ga ne sačuva Gospod Bog neka ga sačuva Alah. Rođen: Sarajevo 1937. godine Titula: akademski slikar i naivni pisac Jedno od zvanja: rodonacelnik 'džins-proze' kod nas Po sopstvenom priznanju: 'najprodavaniji pisac po haubama automobila koga su mimoišle književne nagrade'
Tatjana Nježić
