Izvor: Politika, 29.Mar.2013, 16:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Najglasniji su oni koji nisu išli tim pravcem
Neophodno je imati dugoročnu strategiju razvoja
Najavljena na poslednjem sastanku Nacionalnog saveta za ekonomski oporavak, sazrela na Kopaoniku, reindustrijalizacija je postala nova dnevnopolitička mantra. Bar javno, svi su saglasni s neophodnošću reindustrijalizacije, a najglasniji su oni čija dosadašnja politika i poslovanje nisu išli tim pravcem. Možda baš zato olako nude rešenja i prioritete, a o ambicioznim rokovima da i ne govorimo. Osim zahteva da država nastavi >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << da pomaže one koji su ovu zemlju deindustrijalizovali na krilima demokratije, o realnom načinu na koji bi se reindustrijalizacija sprovela nije bilo govora, a tu postoje vrlo ozbiljni preduslovi.
Infrastruktura je nužno u vezi sa industrijom, a mi je, nažalost, nemamo. Podsetimo se često pominjanog „Fijata”. Za realizaciju ovog projekta država se morala obavezati da će izgraditi autoput i rekonstruisati prugu kako bi se fabrika povezala s Koridorom 10, što još nije dovršeno. Koridor 10, kičma naše transportne infrastrukture, daleko je od gotovog, pogotovo u železničkom delu.
Elektroenergiju trošimo dva i po do tri puta više po stanovniku, u odnosu na prosek EU. I ako bi našli način da od pet do sedam godina potrošnju svedemo na evropski prosek, teško možemo podmiriti potrebe podizanja industrije bez novih centrala. Ne smemo zaboraviti da kada neočekivano u februaru temperatura dostigne ne tako visoki minus, obustavlja se isporuka struje privredi, e da bi se grejali građani.
Građevina nigde nije razvojna grana, ali razvoj je nezamisliv bez uređenog građevinskog ambijenta. Ko želi da ulaže u novu industriju mora čekati makar dve godine na građevinsku dozvolu. Zloupotreba građevinskog zemljišta kroz privatizaciju i tajkunizacija građevinskog zemljišta kroz konverziju prava korišćenja u imovinu, dovodi investitore u neravnopravan položaj u odnosu na one koji su svoje imperije stvarali i danas nastoje da ih održe uz pomoć onih koji su još spremni da zloupotrebe svoj politički položaj.
Poslovni ambijent. Krupna investicija, posebno industrijska, iziskuje stabilan i na dugi rok predvidiv poslovni ambijent. Zemlja čiji javni dug premašuje 65 odsto BDP-a ni na koji način ne može garantovati da neće povećati PDV ili porez na plate, u cilju obezbeđenja budžetskog priliva koji bi mogao donekle pokriti potrebe javne potrošnje, čime će bitno promeniti uslove poslovanja. Ovo je samo jedan od osnovnih elemenata visokog političkog rizika zemlje, koji neminovno utiče na veoma loš kreditni rejting.
Socijalna odgovornost države ogleda se u obezbeđenju normalnog funkcionisanja zdravstvenog i penzionog sistema i solidarnosti, pogotovo u upornoj krizi kojoj se ne vidi kraj. Toliko reklamirani najjeftiniji rad u regionu je opterećen sa skoro 70 odsto (porez na platu i doprinosi), što je više od dva puta u odnosu na prosek Evrope, sa svega 30 odsto, te naš rad čini nekonkurentnim. U situaciji kad imamo jednog penzionera na jednog zaposlenog, smanjivanje doprinosa bi još više ugrozilo i onako na srednji rok neodrživ penzioni sistem.
Zaključak. Neuspeh dosadašnje tranzicije i ekonomija zasnovana na obezvređivanju i privatizaciji državne imovine, ogromne javne potrošnje zarad stvaranja utiska da je standard porastao, jasno ukazuju da reindustrijalizacija nema alternativu. Ali pre toga neophodno je imati dugoročnu strategiju razvoja, najmanje 25 – 30 godina, uz reformu javnog sektora (javne uprave, javnih finansija, javnih preduzeća, PIO fonda, upravljanja državnom i javnom imovinom, upravljanja gradskim i građevinskim zemljištem). Ovo su poslovi koji iziskuju daleko više vremena od trajanja mandata vlade. Dosadašnje iskustvo tranzicije ne ukazuje na mogućnost da se političari bave srednjoročnim, a naročito sinhronizovanim dugoročnim merama ekonomskog oporavka. Stoga mislim da bi prvi korak ka reindustrijalizaciji trebalo da bude povratak ministra Dinkića oštrom peru i pisanju nastavka njegove „Ekonomije destrukcije” iz devedesetih, za koju verujem da bi bila mnogo bolja jer je ne bih pisao kao posmatrač, nego kao jedan od glavnih autora ekonomije čije dejstvo osećaju svi građani, osim onih koji ovde stiču profit, a navodno plaćaju poreze na Kipru. Uostalom, ako nas istorija može bilo čemu naučiti onda je to da onaj ko nas je u krizu uveo, bio on političar ili tajkun, iz te krize nas ne može izvući bilo da je ona društvena, politička ili ekonomska (bojim se da su kod nas na snazi sve tri).
Savetnik za razvoj i investicije, član Nacionalnog saveta za ekonomski oporavak
Mahmud Bušatlija
objavljeno: 29.03.2013.
