Izvor: Blic, 05.Jun.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nagrade su kao blesak
Jednoglasnom odlukom žirija poznati glumac Boris Isaković je dobitnik prestižne Sterijine nagrade za ulogu muža u predstavi „Nahod Simeon" Milene Marković u režiji Tomija Janežiča (kojoj je pripao i niz drugih nagrada) i lik Strahinje u „Odumiranju" Dušana Spasojevića u režiji Egona Savina. Ovaj glumac koga već duže vreme prate vrsne zvanične i nezvanične kritike, pohvalni komentari i opaske da iz uloge u ulogu prevazilazi samog sebe, igrao je i u predstavi „Ja ili >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << neko drugi", takođe u zvaničnoj selekciji, a u razgovoru za „Blic" kroz smeh kaže: „Eto, ovoga puta kvalitet je iznedrio kvantitet".
„Nahod Simeon" apsolutni pobednik
„Nahod Simeon", drama Milene Marković, u režiji Tonija Janežiča, nastala u koprodukciji SNP-a i Sterijinog pozorja, osvojila je osam Sterijinih nagrada na sinoć završenim pozorišnim igrama: za najbolju predstavu, režiju, za tekst, glumačko ostvarenje (Jasna Đuričić i Boris Isaković), kostime (Marina Sremac), muziku (Boris Kovač) i scenografiju (Toni Janežič). Specijalna nagrada uručena je Vlatku Iliću za režiju predstave „Sam kraj sveta" Žan-Lik Lagarsa (Pozorište „Duško Radović"), koja je, uz „Odumiranje" Dušana Spasojevića u režiji Egona Savina (Atelje 212), od novinara i kritičara proglašena za najbolju. Nagrade za glumačko ostvarenje dobile su Dara Džokić („Odumiranje") i Jelica Vučinić („Sam kraj sveta"). Predstava „Madagaskar" Mariusa Ivaškevičiusa u režiji Rimasa Tuminasa, (Malo državno pozorište Viljnus iz Litvanije) dobila je nagradu „Počasni krug".
S. S.
„Pratio sam ovogodišnje Pozorje, družio se sa umetnicima iz drugih sredina, udahnuo ga punom snagom i, posle dosta godina, osetio jednu zdravu festivalsku atmosferu", kaže za „Blic" Boris Isaković. „Što se nagrada tiče, Sterijine su uvek imale svoje posebno mesto i značenje. I u godinama kada je sve bledelo, pa i festival, a shodno tome i težina priznanja, one su ipak ostale na nekakvom pijedestalu. Važno je da festival okupi dobre predstave i postavi visoke kriterijume, a mislim da je na dobrom putu. Nagrade prijaju i dolaze kao potvrda. Ali one su, po svojoj prirodi, kao blesak. Traju manje nego predstava. I, da biste dalje radili i napredovali treba ih zaboraviti. Ali, da biste ih zaboravili morate ih prvo dobiti."
U predstavu „Nahod Simeon" uskočili ste za samo tri dana i dobili Sterijinu nagradu?
- Trebalo je da radim tu predstavu od početka, ali u to vreme sam radio „Brod za lutke" u JDP-u sa rediteljem Unkovskim, takođe komad Milene Marković. A evo sada sam u predstavu „Nahod Simeon" uskočio u ulogu mog dragog i, nažalost, preminulog kolege Kaćanskog. Osećao sam užasnu odgovornost, a imao malo vremena. Međutim, to je izvrsno napisan komad, a teren koji su Kaćanski i reditelj Janežič napravili plodan. Imao sam na šta da oslonim uporišnu tačku tog Trbuljinog muža, nekadašnjeg boksera.
A to je?
- On je čovek jedan veliki veliki. Nekada vrsni sportista koji je sada u invalidskim kolicima. Nema se tu šta reći da bi se očaj pojasnio. To je ponor. A valja živeti dalje. „Nahod Simeon" i jeste, između ostalog, priča o relativnosti istine, njenoj varljivosti i promenljivosti.
Sterijinu nagradu ste dobili i za Strahinju u predstavi „Odumiranje", koja se u osnovi bavi aktuelnom dilemom otići ili ostati ovde. Da li je vaša odluka bila da ga obojite kao dobroćudnog čoveka?
- Jedno od osnovnih pitanja komada je da li prodati očev grob i otići tamo negde ili ostati ovde. On je čovek koji čak i iz nekog preteranog optimizma, što lično dobro razumem, veruje da se ipak ovde od svog života može nešto napraviti i da treba ostati. Živi na raskrsnici prokletstva, šiba ga sa svih strana, a zna da treba ipak živeti, podnositi život i preživeti.
Kažete da ste ga i lično dobro razumeli?
- I ja poput njega imam možda neopravdani optimizam, verujem da se ovde može nešto od svog života napraviti. Njega odlikuje i ta očaravajuća jednostavnost, sluša tišinu prirode što meni lično strašno nedostaje. Na toj raskrsnici prokletstva, metaforično govoreći, sreća je daleko i od onih što bi da pošto poto sačuvaju očev grob i od onih koji bi da ga pošto poto prodaju i odu.
Pozorište i nije tu da daje odgovore već da postavlja pitanja. Ono deluje snagom umetnosti koja je tiha, teško u reči staje, ali jača i veća nego što se na prvi pogled može činiti.
