Izvor: Blic, 24.Jun.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nagrade me plaše
Nagrade me plaše
Nuncio di Stefano, jedan od najomiljenijih skulptora na međunarodnoj likovnoj sceni, danas u 13 časova otvara svoju veliku izložbu u Muzeju savremene umetnosti u Beogradu. Nuncijeva izložba stiže nam kao deo projekta 'Perspektive jednog muzejskog modela' koji vodi Muzej savremene umetnosti u Rimu u saradnji sa Italijanskm institutom za kulturu u Beogradu.
Bio je to jedan od razloga što je Nuncio dočekan u Ambasadi Italije kao umetnik koji je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << na neki način i zaštitni znak svoje zemlje. Njegovo delo je obišlo svet, a na samom početku njegove karijere, pre tri decenije, prvi put je bilo predstavljeno upravo kod nas - u Studentskom kulturnom centru. Nuncijev u međuvremenu stečeni renome potvrđen je 1986. godine nagradom na Venecijanskom bijenalu. Kritičari ga visoko cene, kolekcionari preferiraju, a najšira publika prihvata kao dostojnog nastavljača ideje slavnog rumunskog vajara Konstantina Brankušija o elegantnoj lakoći forme u prostoru. Danilo Eker, direktor Muzeja savremene umetnosti u Rimu, Nuncijevu skulpturu, pak, poredi sa 'plesom samuraja kod koga prednjači lepota pokreta nad nasilnom smrti tela'.
Radovi koje Nuncio ovog puta izlaže u Beogradu nastali su poslednjih deset godina. Prednjače oni u drvetu i većinom su bez naziva. Zato naše prvo pitanje glasi: Šta vaše skulpture zapravo znače?
- Ne želim da sugerišem nijedno značenje. Ostavljam gledaocu da ga sam pronađe u skladu sa svojim htenjima. Ne volim da mu namećem bilo kakav moj stav.
Kako biste laiku objasnili vašu tzv. novu skulpturu?
- Moja skulptura ne predstavlja ništa konkretno, već samo ideju forme u prostoru. Sigurno ima nekog razloga što drvo u kome vajate često nagorevate?
- U tom činu otkrivam tragično stanje duše savremenog čoveka. Ona je tragična jer se čovek stalno lomi između optimizma i pesimizma. To ne znači da sam opterećen crnim mislima, naprotiv, volim život i radujem mu se, ali je činjenica da su tragedije svuda oko nas. Kroz svedenu formu, ili bolje reći, formu očišćenu od bilo kakve asocijacije, plovim ka iskupljenju za umetnost. Trudim se da pobedi njena pozitivna strana koja, mislim, civilizaciju gura napred, a ne da je odvuče ona pesimistička koja je degradira. Dakle, vi želite da u gledaocu isprovocirate reakciju koja će ga nagnati - na šta?
- Da iz sebe izvuče onaj potisnuti deo nad kojim je prevladalo tragično osećanje koje ga guši i sputava ga da svoj život promišlja kao svesna individua, a ne povodljiva, nezrela osoba, puna gorčine i mučnine. Poreklom ste s juga Italije. Koliko mediteransko sunce utiče na vašu stvaralačku energiju?
- Upravo da bih istakao da sam Mediteranac, jednoj skulpturi dao sam taj naziv. Mediteran zrači svetlošću, i moja skulptura je krajnje otvorena. I ne zahteva upućenost u umetnost?
- Ne mislim da u umetnosti ima nečeg veoma dubokog što treba razumeti. Umetnost čine male ljudske istine koje nadobudni nazivaju filozofskim. Smatram da se umetničkim delom može nazvati samo ono delo koje ostvari simbiozu sa posmatračem - kada gledalac u mojoj formi u prostoru prepozna delić sebe. Verujete li da umetnost prenosi večno važeće istine?
- Umetničko delo kreira svoje vreme koje prevazilazi vreme u kome je nastalo, a prevazilazi i samog umetnika jer će ga nadživeti. A da li umetnička dela pripadaju nacijama?
- Ne, umetničko delo je individualna tvorevina, ono pripada umetniku u trenutku stvaranja a posle gledaocu koji u njemu vidi raznovrsne poruke koje hoće da vidi, ili može da vidi. Umetničko delo je široko kao Mediteran. Setite se samo Leonardove 'Đokonde' ili slika Jana Vermera. Te slike_arhiva odavno više ne pripadaju njima već čovečanstvu.
Milena Marjanović
