Izvor: Blic, 16.Jun.2005, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nagota je opravdana
Nagota je opravdana
'Radnja Selenićevog romana i naše predstave ‘Malajsko ludilo’ dešava se u neko bezbrižno vreme, kojeg se ja lično ne sećam jer sam tada bila dete. Sada slušam priče, skoro mitove o tom vremenu i mestu koje su posećivali ljudi iz moje branše i uopšte svet sa izrazitom potrebama za slobodom. Bilo je to doba kada je postojala Jugoslavija, ali ja ne znam kako je praktično izgledalo letovati tada na Lastovu ', kaže Ljubinka Klarić, mlada beogradska >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << glumica koja u najnovojoj predstavi BDP 'Malajsko Ludilo' Slobodana Selenića, (režija Alisa Stojanović, dramatizacija Maša Stokić, Nebojša Bradić) igra glavnu žensku ulogu. Tačnije devojku iz Zagreba koja na Lastovu upoznaje neke momke iz Srbije i sa jednim od njih dolazi da živi u Beograd pred raspad Jugoslavije.
Na osnovu čega ste lovili to osećanje u postavljanju ovog lika?
- Ja sam dete iz mešovitog braka i tu bezbrižnost, tu lagodnost naših zajedničkih vremena kojim počinje predstava, tražila sam više intuitivno, uostalom svi mladi ljudi svugde se zabavljaju na sličan način. Zajedno sa većinom učesnika predstave rekonstruišete neke događaje sa posledicama za koje vi nikako ne možete biti (generacijski) odgovorni?
- Moja generacija može samo da zamišlja kako je to izgledalo sesti u kola i otići u Zagreb na kafu, nama to danas izgleda neverovatno. Zbog toga mi možda sada i preuveličavamo to vreme osamdesetih. Ali zašto da ne želimo da verujemo da je sve to bilo sjajno kad su nam se već dogodile strašne stvari. Sasvim je moguće da je ta bezbrižnost osamdesetih nešto što možda i nije bilo baš tako kako nama danas izgleda da je bilo, ali ja verujem da je bilo bolje nego što je sada. Koliko vam znači činjenica da igate u predstavi rađenoj prema romanu poznatog pisca, ali i profesora sa vaše Akademije?
- Velika mi je čast da igram u predstavi rađenoj prema dramatizaciji romana našeg velikog pisca o kome, istina, postoje različita mišljenja. Ja lično ne mogu da se poistovetim sa nekim od njegovih junaka, međutim to Selenićevo smišljanje i izmaštavanje događaja za mene je veoma intrigantno. Selenić je majstor događaja, on na veoma zanimljiv način domaštava samu radnju, njen tok. Ponosna sam što sam dobila priliku da igram glavnu žensku ulogu u predstavi rađenoj prema romanu tog i takvog pisca.
Nije čest slučaj da se glumice u našem pozorištu obnaže, kao što ste vi učinili u ovoj predstavi, što u našoj sredini, međutim, može biti rizično zbog eventualne zloupotrebe žute štampe?
- Da je bilo reči o nekom drugom piscu, reditelju, nekoj drugoj predstavi, ne bih ni razmišljala o tome i ne bih prihvatila. Mislim da neke scene u predstavi u kojima sam ja obnažena potpuno podnose nagotu i mislim da je bila opravdana. To je kao na filmu, ako nije reč o prostoti, o vulgarnom svlačenju, onda je to u redu, takve scene s lakoćom podnose nagost koja tada zapravo doprinosi njihovom kvalitetu. Ako, međutim, neki fotoreporter krišom napravi fotografije i objavi ih, pa bože moj, nije me slikao u kupatilu. Da li je 'Malajsko ludilo' ona vrsta priče koju vi želite da pričate, odnosno šta biste vi kao mlada glumica promenili u našem pozorištu uopšte?
- Uvek bih, kao publika, otišla da pogledam ovakvu predstavu. Možda 'Malajsko ludilo' više nije savremena priča, možda su se ljudi i zamorilil osamdesetim i devedesetim i onim što im je prethodilo, možda im je dosta te priče o ratovima i svemu što se dogodilo. Međutim, može biti zanimljiva i sama činjenica šta ostaje posle svega, šta to mi nosimo kao teret prošlosti, šta nas određuje, kakva je to krivica koju možda nose naši roditelji. Po mom mišljenju, posebno je, međutim, zanimljivo kako to vreme danas vide u pozorištu mladi ljudi koji faktički nemaju neposredno iskustvo. Stefan Kapičić, Branislav Trifunović, Pavle Pekić, Katarina Žutić, moje kolege i partneri na sceni, oni su mladi ljudi koji igraju vreme svojih roditelja, igraju nešto što se nije desilo tako davno. Pri tom svi ti mladi glumci su zvezde ne u onom estradnom smilu, i oni će privući i neke mlade ljude u pozorište i zainteresovati ih za to vreme i te priče. Željko Jovanović
