Izvor: NoviMagazin.rs, 17.Apr.2019, 14:25 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Zveckanje brojevima
Uobičajeno je da se prebrojava koliko je ljudi na koncertu ili na utakmici. Meri se popularnost i moć. Danas širom planete, a posebno Evrope, ima mnoštvo protesta – i svuda se licitira brojevima onih koji protestuju. I nigde se lako ne prihvataju ti brojevi protestujućih jer ih većina tumači kao meru podrške onima koji zovu na proteste.
Kako politička scena u celom svetu postaje oslobođena ideologije i kako sve više i vlasti i opozicije promovišu svoje lidere, a ne >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << svoje ideje – tako je i sve više štosova i doskočica u političkoj komunikaciji, a sve manje sukoba ideja. I ne mislim da je za sukob ideja nužno lično sučeljavanje i niz specijalnih debatnih emisija niti da dobre ideje imaju problem da nađu put do ljudi, odnosno do birača. Uostalom, “Arapsko proleće” je pokazalo snagu interneta, čak i u društvima male internet penetracije. Vreme dominacije samo nekoliko velikih i važnih medija je prošlo i danas je razuđenost kanala komunikacija takva da nije problem naći put do publike.
Problem je uveriti publiku u nešto. Sa gubitkom ideologije kao osnove političkog delovanja, i s pluralizmom i kakofonijom na medijskom prostoru koji su uneli internet, tabloidi i socijalne mreže, čini mi se da su se rodile dve novine: (1) političke debate su uprošćene, pune lapidarnih poruka i često lišene ozbiljnosti koju zaslužuje politika, imajući u vidu kako dramatično utiče na sudbine generacija; i (2) protesti su postali novi mediji – sami po sebi.
Srbija u poslednje tri decenije jeste zemlja čestih protesta. I uvek je broj onih koji protestuju postajao jedna od tema medija, ali i samih protesta. Ovih dana je posebno aktuelno prepucavanje o brojevima na protestu opozicije 13. aprila: 7.300 do 7.500 po policiji, 35.000 po jednom govorniku na protestu, 50.000 po Sputnjiku, 100.000 po drugom govorniku sa protesta... Ne mislim da je to važno, ali jeste važno šta neka velika grupa ljudi želi toliko da je spremna da uporno izlazi na ulicu. I kako to razumeju političari koji predvode tu grupu ili pretenduju da je zastupaju; i, posebno, kako na to reaguje vlast.
Stekla sam utisak, prateći tradicionalne i elektronske medije, ali i sam protest kao najnoviji medij, da je bitka brojevima mnogima važnija od bitke za bolji standard, ili bitke za očuvanje stanovništva, ili za put ka EU... Ili od bitke za izborne uslove… Zvecka se brojkama. Pri tome vlast širi temu i projektuje petnaestostruki broj prisutnih koji će se pojaviti na njihovom okupljanju 19. aprila. Iako je i to potpuno nebitno; pa oni su toliko superiorno osvojili vlast, da nije sporno da imaju mnoštvo pristalica.
Bolje bi bilo da odgovaraju na pitanja koja im protest postavlja o izbornim uslovima, kao što bi bolje bilo da opozicija kaže sve svoje stavove o vrućim pitanjima politike Srbije. I ne moraju za debatu političari da sednu zajedno, neka svako kaže gde hoće i kako hoće – saznaćemo sve što su rekli. I neka se isto tako odgovori. Stvarno nije bitno što se opozicija bavi estetikom vlasti, pa kada zatreba doda etiku, a vlast nekulturom opozicije, a ne njenim zahtevima.
