Izvor: NoviMagazin.rs, 05.Dec.2018, 14:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Zašto baš uvek dajemo autogolove
Čini mi se da nam neprijatelji i nisu potrebni jer sami sebi štetimo više. Mnogi naši mediji, političari, intelektualci i “intelektualci” sa malih ekrana utrkuju se u otkrivanju zavera i neprijatelja: “Ameri obučavaju Šiptare za rat protiv Srba”, “Britanski ambasador je najveći zaverenik i direktni eksponent sve-svetske borbe protiv Srbije”, “Impotentna Evropa, koja se raspada, šuruje sa Prištinom protiv nas”, “Između Putina i Tačija postoji tajna veza” , “Susedi >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << se udružuju protiv nas”…
A analiza međunarodne pozicije ili ekonomije Srbije pokazuje da imamo samo jedan baš ogroman problem na međunarodnom planu, čije rešenje otvara i ekonomske perspektive – Kosovo. Sa svima ostalima uglavnom nemamo suštinskih problema koji se mogu i moraju rešiti brzo – ali imamo emotivnih. Međutim, države se ne vole – imaju interes. Nama, na Balkanu, neki đavo ne da mira da se jedni drugima ne rugamo i da jedni druge ne optužujemo. Mogla bih ovo da analiziram unedogled, ali je jasno da nema aktuelnih razloga za tolike tenzije između nas i većine zapadnobalkanskih, odnosno ex-YU zemalja. Čak i kada postoje razlozi za neslaganje, to se ne rešava mangupiranjem i doskočicama. Kao da druga strana i Svet nikada neće saznati koje sve pogrdne reči koristimo, pre svega u medijima. Naravno, slično je ponašanje i “suprotne” strane.
Pri čemu, u međunarodnoj zajednici mi nosimo epitet “loših momaka”, koji smo zaradili ignorisanjem realnosti, pa potom i inicijalizacijom zločina koji se lako proširio na sve, u svih osam parova etničkih sukoba i ratova. A kada je Priština počela da pravi niz loših poteza i da gubi podršku sveta, umesto to da koristimo u svoju korist, mi, kroz usta nekih visokih zvaničnika vlasti (A. Vulin, I. Dačić i drugi), dobro pozicioniranih opozicionara (kao što je Šešelj i ostali) i medijski eksponiranih analitičara, trudimo se da izigravamo mangaše – i da vređamo sve i svakoga. Pri čemu u govorima predsednika države ima elementa koje bi mogli da budu temelj mnogo mudrije komunikacije. Rekla bih i da imamo više aduta nego ranije. I više šansi. Kosovski Albanci su očigledno u ćorsokaku – pre će biti još povlačenja priznanja nego pridobijanja novih, zemlje iz Evrope koje ih nisu priznale, Kina i Rusija su za svakoga malog, pa i za Prištinu, skoro nepremostiva prepreka. Izgubili su svoju bitku za UNESCO i Interpol. Sigurna sam da bi za nas bilo bolje da uporno upozoravamo na formalno-proceduralne stvari, a ne da vređajući značajne igrače aboliramo loše poteze Albanca iz prištinskog establišmenta i tako prednost poništimo koju su nam oni dali.
Jer, ako u međunarodnim odnosima preovlađuju interesi, a u međunarodnoj pravdi ipak vlada pravo jačeg, a tako je – onda nam je ideja da “im izlazimo na crtu”, šta reći nego – glupa. A artikulacija našeg interesa da ne bude u suprotnosti sa vladajućim odnosnom snaga je imperativ koji je sada lakše nego ikada ispuniti – upravo zato što postoje i očigledne nepravde prema Srbiji. No, sve to mora da se radi jezikom koji razumeju vladajuće birokratije sveta, a ne “mangaškim rečnikom” i ponašanjem kočopernih tinejdžera, čitavog spektra uticajnih ljudi i tiražnih medija.
