Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Okt.2014, 14:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Privremeni istorijski snepčet
U slučaju da ne znate šta je snepčet – Stvari koje nestaju – prošetajte na Oktobarski likovni salon i videćete moć internet aplikacije koja u nekoliko sekundi izbriše svaku poruku, video snimak, fotografiju. Jednostavno sve. Naravno, ova aplikacija nije nastala da bi nas izbezumljivala, već da nas natera da sve što je važno arhiviramo.
Na prvi pogled će vam se učiniti da nema veze između aplikacije „Stvari koje nestaju“ i istorije u poslednjih sto godina u Srbiji. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Ali, ako se malčice razmisli dođe se do čudesne veze. U razradi i tumačenju istorijskih činjenica izgleda da smo misaono bili skloni i sposobni da se prema istorijskim događajima ponašamo kao snepčet. Ipak, razlika postoji; mi ne izbrišemo definitivno, ali jesmo majstori da potisnemo, manipulišemo, falsifikujemo, histerišemo. Sa istorijom.
Nije teško odgovoriti na pitanje zašto to radimo. Istorijom se bavimo shodno vladajućoj ideologiji i potrebi da nacionalni identitet pakujemo kako zatreba. Beogradska scena u narednim danima biće svedok sučeljavanja različitih ideološko-istorijskih snepčeta. Posle gotovo veka dobili smo bistu poslednjeg ruskog cara Nikolaja Romanova „zbog njegovih zasluga za Srbe u Prvom svetskom ratu“. Spomenik nam daruje država koja odavno nije carevina već republika. I spomenik svojim izgledom, blaga kritika, ne korespondira sa XXI vekom. Istovremeno, imaćemo vojnu paradu „Korak pobednika“. Očekuje se da govori predsednik Rusije Vladimir Putin. „Korak pobednika“ ima zajednički povod – sto godina od početka Prvog svetskog rata i 70 godina od oslobađanja Beograda u Drugom svetskom ratu. Nekako smo uspeli da spojimo dva istorijska događaja o kojima je bilo brojnih svađa, zlonamernih optužbi, negiranja istine...
Golgota srpskog naroda u Prvom svetskom ratu bila je strašna i to niko ne može da negira. I u ovoj godini proslave sramota je što nije bilo suštinskih naučnih istraživanja i rasprava, što je sve ostalo na površini prepisivanja, pa i dalje je kapitalno delo profesora Andreja Mitrovića „Srbija u Prvom svetskom ratu“. Netaknuta je ostala i rasprava o tome kako smo se krajem osamdesetih godina ubacili u šestu brzinu kritike partizanskog pokreta i njegovog antifašizma. Hteli da priznamo ili ne, partizanski pokret bio je utemeljen na antifašizmu čija je vodilja bio komunizam. Bilo bi veoma ružno ovom prilikom podsećati na sveopšte osporavanje svega iz partizanske borbe, komunizma i socijalističke Jugoslavije. Tekst nije o tome. Ipak, mora se konstatovati da je u tome glavna vodilja bila ideja jugoslovenstva, pa stoga se može reći da je antifašistička borba bila i srpska, i hrvatska, i makedonska, muslimanska, slovenačka...
Ostaje da se odgovori da li je ovo današnje sučeljavanje snepčeta Prvog i Drugog rata samo prigodno ili ulazimo u period u kojem će se racionalno izvlačiti istorija iz kofera i o tome voditi dijalog? Nije dobar misaoni eksperiment u kome će posle 29 godina biti vojne parade u Beogradu a da ne znamo da li će sve ono što smo negirali ostati potisnuto i korišćeno samo kad zatreba. Za početak, da li se vraćamo 20. oktobru, šta će biti sa sa aprilskim danima koji jesu smišljeno potiskivanje i šta ćemo sa Danom Narodne biblioteke? Nekako ima mnogo „ali“ i „ili“, o tome, nadam se, možemo mirno da razgovaramo i to jeste novi misaoni eksperiment koji nije vlasništvo snepčeta. Uostalom, neke stvari ne nestaju tako lako.
