Izvor: NoviMagazin.rs, 01.Avg.2018, 14:43 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Paket-aranžman
Tomas Kuk je organizovao prvi “paket-aranžman” maja 1861. i od tada je to postao jedan od čestih formata u turizmu.
Nije tako svuda, ali mi jesmo svedoci da se kroz paket-aranžman prodaje i “mačka u džaku”. Izgleda da su višak istorije na Balkanu, višak nacionalnog romantizma i očiti manjak sposobnosti dogovaranja koje smo demonstrirali devedesetih doveli do toga da proces prestrukturiranja Balkana nije ni okončan. A granice se menjaju ili ratom ili nekim ozbiljnim >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << sporazumima.
Sa naše tačke gledišta, naravno da je najvažnije kako preseći Gordijev čvor sa Kosovom. Jeste naše (naš Ustav, naše želje, Rezolucija 1244…), a i nije naše (nemamo vlast, imamo granicu, mnoge zemlje priznale Kosovo, albanske želje…). Na šta će nam ličiti država ako nas okolnosti nateraju da se nezavisnost Kosova prihvati u nekoj formi? To bi značilo, na primer, da “ode” i pola Kopaonika. A znamo da je većinski stav Srbije potpuno nerealističan: znamo da je realnost da Srbija ne utiče na zbivanja na Kosovu; znamo da su odnosi sa Albancima, blago rečeno, očajni; znamo da većina Srba (osim kriminalnih elita) nema ni fizičku ni ekonomsku sigurnost na Kosovu; znamo da svet polako, ali sistematski vodi taj proces ka nezavisnosti Kosova – ali bismo ipak voleli da nam se Kosovo vrati sa “suštinskom nezavisnošću u okviru Srbije” , koja meni liči na želju da imamo pokrajinu Kosovo i Metohiju, možda ne baš celu, ali da nemamo Albance.
Ni Albanci nemaju manje “romantiziranu” predstavu o sebi: dobili su rat na Kosovu (iako nisu oni nego NATO, iako NATO nikada nije priznao da je pobedio – pa je i nemoguće i za Srbiju da prizna poraz, čak i kada bi to htela); dobili su ogroman uticaj u Makedoniji; imaju dobar položaj u Crnoj Gori; Albanija napreduje – eto dobre osnove za razmišljanje o rešavanju albanskog pitanja. I za mnoge Srbe i za mnoge Albance rešenje tog pitanja je “svi naši u jednoj državi”, a činjenice kažu da za to ili nema dovoljno teritorija ili nema nikakve šanse da se ponovo stvori neka slovensko-albanska država nalik na Jugoslaviju (npr. sa Albanijom i možda bez Slovenije) i u kojoj bi se svi voleli i živeli u bratstvu i jedinstvu. Tome treba dodati i ranjivost Bosne zbog srpskog i Makedonije zbog albanskog pitanja.
Kada je Srbija po Srbe i državu imala dobre opcije, ona ih je sistematski odbijala i srljala u rešenja koja su generacijama potrošila godine, upropastila ekonomiju, smanjila teritorije, preskočila razvojne periode u većini postkomunističkih zemlja…. Dakle, sada imamo manje mogućnosti i moramo da platimo višu cenu – usudiću se da kažem – spasavanja što se spasti može. Na raspolaganju nam je da shvatimo da samo paket-aranžman može da prođe kod onih koji imaju silu: a to je, po mom mišljenju, da se Makedonija i Bosna nekako očuvaju; da se razbiju ideje o velikoj Albaniji (ideja o velikoj Srbiji je razbijena) i da se nađe način da Srbija i Kosovo mogu bez sukoba dalje.
A to će biti ili sporazum Beograda i Prištine, pa makar to bila razmena teritorija koju ćemo zvati korekcija granica ili “suštinska nezavisnost Srba na Kosovu”, ili će pobediti struja kojoj su iluzije važnije, pa će ostati status quo, u kojem Kosovu neće biti dobro, a nama će ostati “mačka u džaku” i biće nam još gore.
