Izvor: NoviMagazin.rs, 15.Jun.2016, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Otkud sada Zoran Đinđić?
Trinaestog marta 2003. ubijen je premijer Srbije Zoran Đinđić. Za kratko vreme kao premjer ostavio je neizbrisiv trag i na domaćoj i na svetskoj političkoj sceni. Pragmatični filozof žurio je da od Srbije napravi modernu evropsku pristojnu zemlju. U smutnim vremenima, koja su oblikovali aveti rata, traume bombardovanja i bogataši bez porekla imovine, slutio je svoj kraj i ipak nije odustajao.
Nekako istovremeno, ničim izazvano, Šešelj se preporučio Haškom tribunalu. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << I, začudo, bio prihvaćen. U formalnom smislu on je oslobođen odgovornosti za krivična dela koja su u nadležnosti Tribunala. Niti jeste, niti je mogao da dobije sertifikat moralnog sudije. Lekcije iz morala koje sada drži svima, od aktuelnog predsednika, preko mandatara, stranaka vlasti i stranaka, te lidera opozicije, ne bi zasluživale pažnju da ne pominje pokojnog premijera.
Marsovcima bi sve ovo što se dešava oko Đinđićevog imena delovalo apsolutno neshvatljivo. Ne bi to razumeli ni dobro školovani Evropljani. Neshvatljivo je i svakome ko ima iole pristojnosti u sebi. Jedino može da pomogne iskustvo života na Balkanu; ne da bi se shvatile poruke nego da bi se shvatilo da je to moguće.
Paradoksalno, ali je zasluženo, da Vučić nakon desetleća vlasti demokrata inicira podizanje spomenika čoveku s kojim se nije slagao, ali čije je zasluge prepoznao. Zapravo, nije nikakvo iznenađenje da Šešelj istovremeno kriminalizuje Đinđića, ali rastužuje orkestracija po medijima i među medijski citiranim “stručnjacima” koji takve teze promovišu. To se viđa i na istim medijima koji su slavili 5. oktobar i koji su pratili veličanstvenu tužnu povorku koja je ispratila Đinđića.
Zoran je bio filozof. Pragmatični i hrabri filozof. Pragmatičnost u politici je potrebna, ali i opasna. I proizvede poneku grešku. Sigurno da svaki pragmatični vladalac ima poteza koje ne bi ponovio. I oni nekadašnji, i oni koji sada vladaju. Milošević je male probleme rešavao kreiranjem većih. Tako smo dogurali i do nestašica, do hiperinflacije sa platama od četiri marke, do ratova, do otimanja patika deci s nogu, do propuštanja šansi da se kakav-takav mir očuva u Jugoslaviji, a i kasnije oko Kosova, do bombardovanja ... I sadašnje vlasti prave greške i ne bi valjalo da pomisle da je bolje da ih kriju uz podršku medija nego da ih priznaju i stave u kontekst svega što rade. A neke stvari rade dobro, pre svega u sferi ekonomije, reformi, puta ka EU... potvrđuju nam to i MMF, i Svetska banaka, i poruke najuticajnijih zemalja i njihovih ambasadora.
Teško je osporiti dalekovidost i razumevanje istorijskih tokova kada se podiže spomenik političkom neistomišljeniku. Teško je i sa svime se složiti. Naravno, pravo je svakoga da više ističe uspehe ili neuspehe, a potreba Srbije je da ima dijalog, bez straha za izgovoreno.
Zato bi bilo dobro da i mediji ne pokušavaju da bilo koga štite otvaranjem novih problema, a svakako je najpogrešnija moguća taktika da se sada oko Đinđića pletu teorije zavera već da tu temu ostave samo oslobođenom pred Haškim sudom Šešelju, Legiji koji iz doživotnog zatvora juri slamčicu spasa u nizu nelustriranih Miloševićevih barjaktara i da ovoj temi daju medijski tretman kakav ona nedvosmisleno zaslužuje – nikakav.
.jpg)
