Izvor: NoviMagazin.rs, 30.Avg.2017, 13:27 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Mora li se voziti u suprotnom smeru?
Sećam se jednog vica o vozaču koji na vestima čuje kako jedan ludak vozi u suprotnom pravcu i koji na to kaže suvozaču – “čuj jedan – pa na stotine ih je..!”.
Pre 35 godina Slobodan Milošević je bio partijski postavljen direktor u privredi i štićenik Ivana Stambolića; pre 30 godina je osvojio vlast u partiji, tajnim službama, medijima i nad tokovima novca pobedivši na čuvenoj Osmoj sednici Saveza komunista Srbije i prisilivši istog tog Ivana Stambolića da >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << podnese ostavku. A sve to nakon čuvene rečenice koju je izgovorio na Kosovu Polju – “Niko ne sme da vas bije”; pre 25 godina su se rasplamsali ratovi koji su doveli do raspada Jugoslavije i ubedljive pobede Miloševića na demokratskim izborima za predsednika krnje, odnosno Savezne Republike Jugoslavije, pre 20 godina Milošević je, nakon realnog gubitka ratova po Jugoslaviji, pritisnut demonstracijama i međunarodnom arbitražom prihvatio gubitak na lokalnim izborima 4. februara 1997 godine; pre 15 godina je u Hagu rekao da “se ne oseća krivim”, pre 10 godina Miloševića više nije bilo.
U međuvremenu su ubijeni Slavko Ćuruvija i Ivan Stambolić, obojica poznanici, a Ivan Stambolić čak i čovek kome Milošević duguje svoj politički uspon. Nije dokazana veza Miloševića i ovih atentata, ali nije ni opovrgnuta sumnja da je upravo on na ovaj ili onaj način bio i iza toga.
U međuvremenu je njegov SPS postao stabilan deo Vlasti, prvo u partnerstvu sa Demokratskom strankom, a potom u partnerstvu sa SNS. U međuvremenu je Šešelj oslobođen krivice pred Haškim tribunalom. Kao da je krug zatvoren, SPS i SRS su započeli put Srbije u sunovrat i nakon godina vladavine antimiloševićevaca, na vlasti se ponovo ustalila SPS i stranka koja svakako ima poreklo u ondašnjim radikalima.
Taj krug je zatvoren, antimiloševićevci su bili na vlasti i porazili sami sebe, ali Srbija i dalje nije našla način da uhvati korak sa svetom, da nadoknadi propuštene godine, da pogleda u oči sopstvenim greškama i gresima prošlosti i hrabro krene napred nekim od mogućih puteva.
A mogući putevi su tamo gde nisi jedini koji vozi u suprotnom pravcu. Pa, svi na svetu i svi naši političari, kada brinu o sebi, artikulišu svoje interese u skladu sa odnosima snaga i tako da se ne nađu na putu interesa jačih. Uostalom, ne prelazi niko šine kada tutnji voz nego čeka da prođe, ma koliko mu bio jak interes da se nađe na drugoj strani. Normalan čovek ne čupa uši siledžijama na ćošku kad je sam iako ga ta banda nervira – nego pređe na drugu stranu ulice da bi došao tamo gde je krenuo, a nije krenuo da se bije s tom bandom.
Istorija Srbije koju nam je očerupanu servirao Milošević jeste istorija nerespektovanja odnosa snaga i artikulacije sopstvenih interesa kao da nije ni bilo glave, a kamoli pameti. Hoćemo li se osvestiti i pokušati da idemo dalje koristeći neki – bilo koji – vetar u leđa, ne znam. Ali znam da smo morali, moramo i moraćemo kad-tad to da učinimo.
