Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Apr.2018, 16:36 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Limb zamrznutog konflikta
Kažu da se u poslednjih 125 godina vodi 25 ratova godišnje u proseku. U broju sukoba u kojima ima više od hiljadu žrtava (to su onda ratovi) najčešće su sudelovale Kina, Britanija, Francuska, USA i Rusija.
Srbija se po ovom parametru nalazi na dvadesetom mestu. Nekada su se ratovi završavali pobedama i porazima – i nametanjem uslova za budućnost onima koji su kapitulirali. Naših sedam parova etničkih sukoba koji su došli uz raspad Jugoslavije upali su u eru kada >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << je pobedila doktrina koja ne priznaje ni pobede ni poraze. Na Kosovu NATO nije priznao pobedu, nije čak ni priznao da je ratovao – iako nekako i bez mnogo znanja o vojnim doktrinama svako bi bombardovanje nazvao ratovanjem. Kumanovski vojno-tehnički sporazum, kojim se završila NATO akcija, NATO intervencija ili NATO agresija (zavisi od ugla gledanja), svako je interpretirao kao nekakvu pobedu. Rezolucija 1244, iako pravni akt, takođe se vrlo kreativno čita.
I kada se ukrste sve činjenice – ratovanje kao normalna pojava, nezavršavanje sukoba pobedama i porazima kao nova vladajuća doktrina, poslekonfliktno pregovaranje u kojem najzainteresovaniji nisu i najznačajniji pregovarači – sa činjenicom da koliko god strašne posledice imao zamrznuti sukob na Kosovu po svakodnevni život Srba i Albanaca, i Srbije i Kosova, to više nije teren na kojem svetska diplomatija bije svoje najveće bitke. Silazak sa liste prioriteta međunarodne zajednice doneo nam je“mlaku” diplomatiju i sve češće pominjanje “zamrznutog” umesto “završenog” konflikta. Cena je siromaštvo i nesigurnost na Kosovu, incidenti koji zasad ne prerastaju u novi konflikt, ali pojačavaju međusobno nerazumevanje i nerespektovanje, ali i ozbiljno kašnjenje u ekonomskom i pravnom uređivanju i unapređivanju Srbije i Kosova. Ceo kompleks stvari o kojima se može mnogo pričati i pisati ima jedan zajednički sadržalac: loš život ljudi koji se u tom limbu nalaze.
Uz sve to, ličimo i na nekakav sporedni teren na kojem Rusija i Amerika začikavaju jedna drugu, uz evropsku administraciju koja je prisutna, ali ne i odlučna ili sposobna da sprovede neke svoje odluke. No, njima se ne žuri. Nama, Srbima i Albancima, gori pod nogama. Zvuči utopijski, ali ne vidim koji veći interes imaju stranke u Srbiji i na Kosovu niti šta je važnije Srbima i Albancima od bežanja iz stanja zamrznutog konflikta u normalnu relaciju – pa makar je zaveli pravno obavezujućim sporazumom.
Ne razumem veliki Svet koji stalno igra neke igre. Ne razumem lidere Srba i Albanca što se ne zahvale na jalovoj pomoći sila i sami ne završe ono što nisu baš sasvim sami započeli. Ne razumem opoziciju Srbije, koja neće da učestvuje u dijalogu, ne razumem vlast Srbije, koja nikako da svoju politiku očisti od ratobornih interpretatora, ne razumem Albance sa Kosova što im je draži spektakl s hapšenjem Đurića ili retorika uličnih mangupa od rešenja do kojeg se mora doći kad-tad. Zbog nas koji smo ovde – ne zbog Trampa, Putina ili Mogerinijeve. Pa već je kasno. Niko ovde više nema vremena za zamrznuta stanja.
