Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Jun.2015, 12:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: Krici, optužbe: Jadovno, Srebrenica...
Prošlo je 74 godine od monstruoznog zločina u Jadovnu. Prilikom pomena žrtvama dva ministra se nisu razumela – srpski Aleksandar Vulin i hrvatski Berislav Šipuš. Ministar Vulin je u svom zapaljivom govoru implicite i eksplicite za zločine u Jadovnu krivim označio “čitav hrvatski narod”, kako tada pre 74 godine, tako i danas.
Rekavši da ustaški zločin u Jadovnu ukazuje na to da nije moguća revizija istorije, ministar Šipuš je kazao da je Jadovno jedno od najtragičnijih >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << mesta hrvatske moderne istorije, jer je baš tu ideologija ustaštva sprovedena, a neko u ime Hrvata činio zlo.
Dakle, krivica nije kolektivna i uvek je individualna i u pravnom smislu tako se procesuira. Kolektivna je odgovornost i nju naknadno prati osećanje stida, sramote, kao što je na licu mesta bilo pristajanje, učestvovanje, zločin bez pobune ljudskosti. Odgovornost zauvek ostaje kao žig, a krivica se procesuira.
Prošlost ne može da se prevaziđe, s njom se suočavamo stalno, neprolazna je. Ona je živa podloga sadašnjosti i budućnosti. U suprotnom ne bi bila istinita mudrost da vreme leči rane, sukobe, jer mi jednostavno nismo ti ljudi, već neki drugi. Mi jesmo nečiji potomci, ali bićemo i nečiji preci, šta će prva, druga, treća generacija uraditi, priznati, pitanje je za svakog moralnog, savesnog i svesnog građanina koji ne može postojati bez ponosnog dostojanstva pobune. Nije pitanje od milion dolara da li smo u prethodne 74 godine naučili lekcije prošlosti; ona svojom građom i sadržinom ispostavlja trajna pitanja i moralne teme.
Srebrenica je 20 godina iza nas; uverena sam da Aleksandar Vučić treba da ide u Potočare. I nije to samo pitanje njegovog ličnog čina; kao premijer mora da pokrene priznanje i imenovanje krivaca; zatim da pokuša da budućim generacijama stvori okvir u kojem će one ne samo znati ko je i u njihovo ime počinio strašan zločin, genocid, i da im otvori prozore u kojima sećanja neće nositi strašan teret krivice, već će opominjati šta se ne sme ponoviti. Političari biraju da nose teret i ako treba vade kestenje iz vatre; Vulin nije pomogao ni Srbiji, ni Vučiću. Naprotiv.
Ne bih se upuštala u analizu britanske rezolucije o Srebrenici, niti da li se odnosi na Srbiju ili ne; stoje li iza nje zle namere Zapada. Rekla bih da smo, na primer, u parlamentu mogli i sami da donesemo rezoluciju o Srebrenici u kojoj bismo jasno stavili do znanja šta će sve raditi institucije na suočavanju sa prošlošću, od partija, preko škole, do crkve. Srebrenica, kao i Jadovno, pokazuje da individualni moral ostaje nemoćan ako nema institucija koje moraju i znaju da ga prepoznaju. Zato je i klečanje Borisa Tadića u Potočarima ostalo nedorečeno.
Analizirajući pitanje krivice za masovne zločine, poznati nemački pravnik i književnik Bernard Šlink u jednom od svojih eseja napisao je da “na primer, 2025. neće više biti živ nijedan Nemac koji u pravnom smislu može da bude kriv za ono što se događalo pre 9. maja 1945, Holokaust i Treći rajh”. I postavio pitanje mogu li Nemci samo mirno da sačekaju 2025. kad im krivica prođe? Esej je završio rečenicom: “Krivica je sačuvana u istoriji. S njom ona ostaje živa i u budućnosti.”
Saglasna sam sa Šlinkom; ni nas ne može da spasi stogodišnji san koji će odneti vreme. Jer, kad otvorimo oči opet ćemo sve videti i pitati ko je u naše ime počinio zločin? Žrtve na to obavezuju.
