Izvor: NoviMagazin.rs, 17.Okt.2018, 12:15 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Nadežda Gaće: ID SRBIJE
Srbija ima nesvakidašnji problem; živi sa zabunama oko definicije svoje teritorije.
Od onih, sa distance gledano, budalastih pokušaja da se Srbija proglasi Jugoslavijom i zabuna kakav status treba da ima, od Republike Srpske Krajine preko Republike Srpske i Crne Gore do sada jedine preostale zabune – Kosova. Već smo Novi magazin i ja pisali o Kopaoniku, koji od Pančićevog vrha pa na jug pripada teritoriji Kosova i Metohije, definisanoj Rezolucijom 1244. E, ta rezolucija >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << jeste deo problema. Naime, NATO nije priznao pobedu, Srbija nije priznala poraz – niti je mogla; i Srbi i Albanci su nekako proslavili taj rezultat, a Albanci su trajno stekli utisak da su miljenici Amerike i NATO-a.
Skoro da nema nesaglasnosti da je stanje neodrživo i da su nekakva razgraničenja nužnost – teritorijalno, duhovno, političko, imovinsko, pravno ... šta god sve to značilo. Nasuprot tome, Srbija ne može da prizna Kosovo po svom Ustavu. Za Srbiju je to pitanje rešivo samo unutar sveobuhvatnog paketa – koji bi obezbedio sigurnost i ekonomska prava Srba sa Kosova, koji bi respektovao rezultat “kampanje” iz 1999. i vodio računa da se ne izazove “domino efekat”. Očigledno veoma komplikovan put do rešenja, čak i kada bi postojala saglasnost Srba i Albanaca čemu teže. Briselski sporazum jeste neko rešenje. Ali nije išlo. I razgraničenje – kakvo god, ali dogovoreno – sa ili bez korekcija granica, sa ili bez posebnih statusa Albancima u Srbiji i Srbima na Kosovu...
Na Kosovu je politička scena fragmentirana, bez jake stranke, pa je unutrašnji dogovor moguć samo uz brutalan pritisak Zapada. Zapravo, može se reći pritisak SAD. No, problem je što naš žulj njih ne žulja mnogo. Možda, ali samo možda, “ruski gambit” srpskih vlasti može da ih natera na aktivniju ulogu. A ako ih ne natera, mi lako možemo postati poligon za obaranje ruku Rusa i Amerikanaca.
Predsednik Srbije deluje po izjavama kao da se povlači iz traženja rešenja “jer narod nije prihvatio njegove ideje”. To se teško može potvrditi. Narod je predugo učen da je jedino rešenje vraćanje Kosova pod vlast Srbije. Rekla bih da je sada ekstremno dobro kreirana atmosfera u kojoj je i priznavanje Kosova opcija. Potpuno su prihvaćene Vučićeve rečenice o kompromisu bez pobednika. I Briselski sporazum je brzo stekao legitimitet.
Crkva je protiv svega – računa na večnost; opozicija je protiv svega jer je protiv Vučića; verujem da postoje ozbiljni otpori i u krugu najbližih Vučićevih saradnika. I shvatam zašto bi Aleksandar Vučić mogao postati rezigniran i razočaran. Ali mi deluje neozbiljno da predsednik odustaje od najvažnijeg zadataka koji političar u Srbiji može imati – da svojoj državi vrati jasan identitet i obezbedi budućnost. Sada samo mogu da nagađam da li taktizira i smišlja nove poteze (pa šahista je) ili je odlučio da se mlad posveti penzionerskom igranju te igre, ili, konačno i najgore, kao najjači lider odustaje od onoga što je postavio kao cilj – EU i standard građana i vraća se svojim ranim (proruskim) radovima. Navijam za taktiziranje, pribojavam se ostalih hipoteza koje sam iznela.
