Izvor: NoviMagazin.rs, 02.Sep.2020, 16:31
Nadežda Gaće: 30. avgust
Tridesetog avgusta 1963. Hruščov i Kenedi su uspostavili “crveni telefon” u strahu od nuklearnog rata, i time započeli eru, doduše neiskrene, međusobne saradnje dva suštinski suprotna koncepta upravljanja supersilama, koji su se jasno odslikali i na globalna kretanja.
Tridesetog avgusta 2020. stranka koju vodi Milo Đukanović je nakon 30 godina prvi put pobeđena, i to od protivnika udruženih u tri kolone, tako da je svako ko je nešto zamerao vlasti imao opciju za sebe. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Ne znam da li je bilo “crvenog telefona” među tim opozicionarima, ali tesnu pobedu začinili su porukama namenjenim sopstvenom biračkom telu, koje nisu ni najmanje dovodile u sumnju saradnju proruskih i pro-NATO partija; ili partija vezanih za SPC i izrazito sekularnih partija. Jedni su se zahvaljivali svecima, drugi narodu, ali je dominantni utisak da je opozicija u Crnoj Gori znala šta hoće, pošto je pre toga prošla visoku školu svojih grešaka i iskoristila sve što joj je vlast lošim potezima omogućila – a to je pre svega sukob sa crkvom i olako otvaranje korupcionaških afera sa uverljivim dokazima. Odavno i jedno i drugo preti, ali je čudno da je sada vlast dala “vetar u leđa” temama na koje nije imala odgovor.
Utešno je za Đukanovića da je DPS i dalje ubedljivo najjača pojedinačna partija i da je njegova koalicija poražena sa samo jednim mandatom zaostatka. Prestoje teški pregovori, koji se teorijski mogu završiti i opstankom DPS i mnogo ubedljivijom većinom opozicije. To, kao i govor koji je on održao, otvara mogućnost da DPS opstane čak i kao snažna opozicija iako izgubi vlast.
Naravno, nisu sve pretnje izbegnute i u narednim danima ćemo videti kako će se odvijati formiranje većine i kako će poraženi reagovati na to, o čemu iscrpno piše naš dopisnik iz Crne Gore Veseljko Koprivica u ovom broju Novog magazina. Ipak, ponašanjem prvog dana nakon izbora Crna Gora pokazuje demokratske kapacitete u koje mnogi nisu verovali. Ovo što se dešavalo tokom izbora u Crnoj Gori i ukoliko ne dođe do nesmotrenih poteza pokazuje da se u uslovima dubokih podela i stvarno suštinskih neslaganja vlasti i opozicije politika može voditi u demokratskim okvirima – što se nama u Srbiji nekako izmigoljilo.
Za Srbiju je, naravno, važno šta se dešava u Crnoj Gori i nije u pitanju samo regionalna ili ekonomska bliskost nego i prijateljske i rođačke relacije koje se retko viđaju među građanima drugih država. Nije neočekivano neskriveno navijanje za crnogorsku opoziciju u Srbiji, ali čudi zastrašujuća neumerenost i strast onih koji su slavili “poraz Mila” u Srbiji, i to jeste problematično, uz ponašanje medija koji su pratili šta se zbivalo u Podgorici sa više naslovnih strana i udarnih vesti nego važne sastanke ovih dana koji mogu imati ozbiljan uticaj na Srbiju. Jer, sve što se dešava na Kosovu i oko njega može dramatično uticati i na Srbiju i na region – odmah i dugoročno. A sastanci 30. avgusta u Sloveniji, 4. septembra u USA i 7. septembra u Briselu biće važne karike u lancu događaja za koje znamo da su neizbežni i da ne mogu biti po volji praktično nijednoj političkoj opciji u Srbiji.
Ako se traži šira slike, onda je Kosovo glavna tema jer od toga u Srbiji mnogo više zavisi, a verovatno i zatvara proces crtanja granica na Balkanu, što nema veze sa raznim značajnim ili interesantnim izborima po svetu.
