Izvor: Politika, 05.Nov.2012, 13:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na putu od kuće do škole prepušteni ulici
Svaku sumnju da se nešto loše može dogoditi u školskom okruženju treba prijaviti policiji, da bi pojačala patrole. – Možda bi unapređenju bezbednosti pomoglo vraćanje nekadašnjih policajaca pozornika od kojih u svako doba može da se zatraži pomoć
Da li su deca bezbedna kada sama iz škole krenu kući? Čim prođu kapiju školskog dvorišta izlaze iz vidokruga dežurnih nastavnika, školskih policajaca, video-nadzora... Ako ih ne čekaju roditelji, ostaju prepuštena >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iskušenjima ulice dok ne stignu do kućnog praga. Dodatnu nesigurnost ulili su medijski prilozi o navodnom pokušaju otmice osnovaca u Mirijevu.
– Svaku sumnju da se nešto loše može dogoditi u školskom okruženju treba prijaviti policiji, da bi pojačala patrole. MUP-u su poznate, već godinama iste crne tačke u gradu gde se skupljaju narkomani i pijanci – smatra Ljiljana Jovčić, gradski sekretar za obrazovanje i dečju zaštitu.
Roditelji se obično prvo obraćaju direktorima škola koji zatim pomoć traže u nadležnim policijskim upravama i opštinama. Sekretarijatu za obrazovanje javljaju se ukoliko procene da je školskom okruženju potrebno bolje osvetljenje ili video-nadzor.
– Ni nastavnici na ulici nisu mnogo bezbedniji od dece. Neće ih niko zaštititi od roditelja sklonih nasilničkom ponašanju niti od džeparoša, siledžija. Ni uz sve mere predostrožnosti, kao što su saobraćajni propisi i signalizacija u zoni škole, đake ne možemo zaštititi od bahatih vozača. Uvek se u komšiluku nađu i bivši osnovci raspoloženi za svađu, tuču, pretnje, iznuđivanje novca od klinaca... Toga je uvek bilo. A možda bi unapređenju bezbednosti pomoglo vraćanje nekadašnjih policajaca pozornika u sivim odelima od kojih smo u svako doba mogli da zatražimo pomoć – predlaže Zlatko Grušanović, direktor Osnovne škole „Vuk Karadžić”.
On napominje da bi deci trebalo objasniti ono što su i nas svojevremeno roditelji učili – da ne razgovaraju sa nepoznatima, izbegavaju neosvetljene ulice i mračne prolaze na putu do kuće ili škole, i da uvek idu u grupama a ne sama.
U nekoliko škola su se pojavljivali radnici privatnih obezbeđenja, ukazujući dežurnim nastavnicima u dvorištu ili školskom policajcu da su primetili da se iz nekog vozila nadomak škole motri na decu. Direktori ne isključuju mogućnost da se iza takvih upozorenja krije želja da se zastrašeni i zabrinuti roditelji opredele za angažovanje dodatnog privatnog školskog obezbeđenja.
– Meni je skrenuta pažnja na „beli kombi iz kojeg gledaju i prate decu”. Vrlo je rizično igrati se s tim koliko je ovako nešto iscenirano da bi neka agencija dobila posao školskog obezbeđenja. A nedopustivo je na taj način igrati se sa školom i emocijama roditelja – stav je Grušanovića.
Upozorenja o misterioznim vozilima iz kojih decu vreba opasnost, kako nam je potvrdila, čula je i Ljiljana Jovčić.
– Ne mogu da sudim da li su istinite ili ne, ali iz iskustva mogu da kažem da su ljudi danas spremni na sve da bi se domogli zaposlenja. Očigledno je da sa padom životnog standarda, nažalost padaju i sve vrednosti, a najpre moralne – zaključila je Jovčićeva.
-----------------------------------------------------------------------------------
Hodajući školski autobus
Klinci širom sveta bezbrižno stižu do škole „Šetajućim školski autobusom”. Tako zovu grupu školaraca koju predvodi jedan ili više roditelja ili volontera koji su se dobrovoljno latili uloge „vozača” i „konduktera” zamišljenog autobusa. Taj bus nema sedišta ni točkove. Čine ga deca, u koloni dvoje po dvoje. Staje na tačno određenim „stanicama” nadomak kuća u kojima žive osnovci iz istog kraja. „Hodajući školski autobusi” posebno su popularni u Velikoj Britaniji, Kanadi, Australiji, Americi... A na putu do škole u ovakvim „autobusima” deca ne moraju da pešače, dobrodošla su i na točkovima trotineta, skejtborda, bicikla, rolera, invalidskih kolica. Stižu sigurno i bezbedno, jer na njih uvek motre odrasli. Zašto se kod nas uloge „vozača” kolone đaka ne prihvataju roditelji, babe i dede?
– Nemam ništa protiv ideje da se organizuje takva vrsta školskog autobusa, ali događaji koji su se naređali u poslednje vreme čini se ukazuju da Beograđani nisu u dovoljnoj meri solidarni da izađu u susret jedni drugima. Ali, poznajem roditelje koji su se organizovali i vode svoju i komšijsku decu u školu iako ih niko nije posebno pozvao da to rade – kaže Ljiljana Jovčić.
Milenija Simić-Miladinović
objavljeno: 05.11.2012.
