Izvor: Blic, 18.Maj.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na kasi se ne pokazuje vrednost
Na kasi se ne pokazuje vrednost
Na pitanje kako se oseća između dvojice Kovačevića, s obzirom na to da će se na ovogodišnjem 'Sterijinom pozorju' u konkurenciji za nagrade naći najnoviji komad Biljane Srbljanović i komadi dvojice Kovačevića, Duška i Siniše, naša poznata dramska spisateljica kaže: 'Nemam neki odnos prema tome. Čitava naša dramska literatura nije koherentna, mada postoji neki predominantan pravac, to je pre svega satira. Svi naši najznačajniji pisci, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Sterija, Nušić, Aca Popović, Duško Kovačević, bili su satiričari u najboljem smislu. Meni je to blisko kao literatura koju volim da čitam, koju volim da gledam u pozorištu i, u krajnjem slučaju, mislim da je i to što ja pišem, iako nema neke naročito veze, u neku ruku nastavak te linije. Da budem preciznija, sebe bih pre svrstala među one koji pišu komediografski, nego među one druge. Znači, u tom smislu se ne osećam loše, mada se - da ne budem pogrešno shvaćena - ne poredim. Duško Kovačević i ja na istom festivalu - to je vrlo lepo.
Ove godine na 'Pozorju' je zastupljeno dosta predstava rađenih prema savremenim dramskim komadima; možete li kao učesnik festivala, ali i zbog toga što radite i kao predavač na FDU, dijagnostifikovati stanja savremene domaće drame?
- Drama se nalazi u istom stanju kao i sve drugo u društvu. Ona nije ni u kakvom procvatu ali ne verujem ni da je u krizi. Neko je rekao da je tokom prošle godine u našim pozorištima izvedeno dvadeset novih dramskih komada što je, ne ulazeći u njihov kvalitet, ogroman broj. Naročito za zemlju koja ima devet hiljada gledalaca, koliko se računa da postoji redovnih pozorišnih posetilaca. S druge strane, nisam sasvim sigurna da je ovo najblistaviji trenutak naše dramske literature, ali ako malo pogledamo unazad, svi značajni trenuci kojih se možemo setiti bili su zapravo trenuci uspeha pozorišta. Uz njih je išla i dramska književnost. Međutim, ja ne vidim neki poseban problem u tome. Mi već imamo dovoljno dobrih pisaca koji su već savremeni klasici, poput Ljube Simovića ili Duška Kovačevića, koji nisu ni tako malo za jednu tako malu sredinu, malu kulturu i još manju pozorišnu svest. Po mom mišljenju, stanje u pozorištu je mnogo gore nego u dramskoj literaturi. Koji je segment najproblematičniji?
- Došli smo do jednog vrlo klizavog trenutka kada je reč o našoj opštoj kulturi. Završio se period u kome je postojala jasna podela i gde je postojala jasna getoizacija kulture. U tom vremenu su čak i oni iz geta uspevali da stvaraju A kulturu, za šta im treba odati priznanje, dok je B kultura bila sve ono što je pripadalo režimu. I bez obzira na to što se radilo u vrlo otežanim uslovima, bilo je na neki način lakše. U tom vremenu ste i vi postigli profesionalno priznanje.
- Tačno, i ne samo ja. U tom vremenu, ‘94. godine u JDP-u je igrana predstava Karla Krausa 'Poslednji dani čovečanstva' koja, doduše, nije imala dug život i za koju nije bio publike, ali koja je u tom trenutku bila hrabar repertoarski potez. Tu su još 'Bure baruta', 'Potpalublje' i još mnogo predstava koje su se suprotstavljale totalitarnom poretku.
I koje nije niko sprečavao?
- Mislim da su upravnici znali da im niko neće zabraniti predstave i, po mom mišljenju, više je bilo reči o autocenzuri nego o zabranama. Međutim, problem je u tome što ni publika nije bila spremna da gleda, na primer, upozoravajuću predstavu 'Poslednji dani čovečanstva'. Ta predstava - rađena prema najznačajnijem dramskom tekstu u modernoj istoriji umetnosti uopšte, u autorstvu ljudi koji su u samom estetskom vrhu, koja je rađena u najboljem pozorištu u zemlji - izvedena je samo desetak puta. Nešto je tu bilo, što bi valjalo utvrditi, zbog čega naša publika nije htela da gleda tu predstavu. Po mom mišljenju, slaba poseta se ne nije odnosila na predstavu, već na stanje u društvu. Da se vratimo na sadašnjost, na uslove u kulturi danas?
- Mi se kao društvo nalazimo u trenutku famozne tranzicije, stoga i kultura ulazi u tranziciju. Ali, ako tranzicija znači da zemlja treba da se otvara tržišno, u kulturi to znači da apsolutno ne sme da se otvori tržišno. To je pravilo u svakoj zemlji kojoj je stalo do kulture, a naša zemlja jeste takva bez obzira na to što nekada to čini trapavo. Umetnici su prisutni u javnosti skoro kao i sportisti. Znači, kultura jeste na visokom mestu interesovanja javnosti i počinje to da biva i na državnom nivou. Mislim da bi bila velika greška, ne greška nego kec u školi, okrenuti kulturu i pozorište tržištu. Moraju se subvencionisati projekti visokih estetskih kvaliteta dok ne dođe neko bolje vreme. Besmislena je priča da sada treba na kasi da pokažemo koliko ko može i vredi, zato što jedna karta košta tri stotine dinara i što je to mnogo za publiku a premalo za pozorište. Ne mogu se nametati principi tržišta kada tržište ne postoji, kada publika prima platu dve stotine maraka a plaća kiriju pet stotina. Zašto više niste član Saveta Bitefa?
- Mogu samo da kažem da sam vrlo zauzeta i da sam zbog toga izašla iz Saveta Bitefa. Što ne znači da neću pomoći svojim privatnim vezama, eventualnim uticajem ako ga imam, ili nekom informacijom koja može biti važna. Željko Jovanović
