Izvor: Politika, 26.Okt.2015, 11:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na čelu kolone
To se zbivalo oktobra meseca, tačno pre trideset godina u Mokrinu, kad su tamburaši Duka i Kaleja našli dukate u duvaru Ubavića podruma, a Mile Krišan ofarbao svog konja! Za zlatnike iz duvara se šuškalo „da je to deo blaga Inka”, koje je iz peruanskih Anda doneo svetski putnik Rada Ubavić. Selo se spremalo za televizijsku emisiju „Znanje imanje” i goste iz Lumbarde sa otoka Korčule. Mile Krišan imao je tri konja vrana a četvrtog dorata, trebalo je da vozi četvoropreg, pa da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bi ih po boji upario, dorata je ofarbao! Provozao je Krišan četvoropregom akademika Radomira Lukića, Savetu Despotov i Rašu Popova, a oni pogodili koji je konj ofarban. Konji se znojili, bili okićeni belim peškirima, pa na jednom peškiru ostali tragovi mrke pene. Inače, gostima iz Lumbarde s Korčule priređen je neviđen doček sa kolonom od dvadesetak fijakera i pet hiljada Mokrinčana! Ulice su bukvalno bile prekrivene cvećem. Tako su dočekani još jedino crvenoarmejci kad su oktobra 1944. ušli u selo.
Na varoškoj kući su u jedan čvor bili vezali tri zastave: jugoslovensku, srpsku i hrvatsku. S ljudima Lumbarde družili smo se tri dana i tri noći. Bili su tu Antonije Kriletić Jordes, Mika Antić, Raša Popov, Čoka, Verica, Mita Pesnik, Ivo, Marija, Žakalj, Jure, Miloš, Crnja, Vasika, Milica, Jakša, Imre, Nepa, Stipe, Badrljica P. Bata, Mile Debeli... Bratimile se Lale i Dalmoši, ljudi Mokrina i Lumbarde, na pergamentu ispisali jedni drugima povelje. Matroska limena glazba je treštala: „Da nije jubavi ni bi svita biloooo!”...
Posle sam godinama, leti, upoznavao Lumbardu i Korčulu. Spomenuti Jordes mi je tumačio bodulska načela, razgovarali smo o kamenoj Lumbardskoj psefizmi iz IV veka pre nove ere, sa imenima dve stotine grčkih Iseijaca koji su osnovali pra-Lumbardu. Do ruku mi je došao i „Statut otoka i grada Korčule” napisan 1214. Za tu knjigu kažu da je posle „Ruske pravde” najstariji kodeks slovenskog prava... U Lumbardi mi je nuđeno čak i da oslikam jevanđeliste u njihovoj Crkvi Svetog Roka. Žurilo im se. Govorili su: „Sveti Roko, pa ’široko’”! Menja se vreme, donosi kišu... a ja tada bio zauzet redakcijskom akcijom „Graničari i karaule” od Vardara, pa do Triglava...
Na večernjim sedeljkama u Lumbardi često su spominjali dogodovštine iz Mokrina. Šalili su se na račun svog Stipeta, koji je u Mokrinu prvi put u životu seo u fijaker, i strašno se bio uplašio. „Držao se naš Stipe čvrsto obema rukama da ne ispadne, a onda se ispred karuce pojavilo priviđenje: Sveti Juraj sa propetim paripom i kopljem za aždaju. Ajme”!... A jahač u sedlu bio je mokrinski konjar Đoka Đomporin, s državnim barjakom, a na nogama pozajmljenim čizmama pokojnog Ignje Crnje. „Kud ćeš, Đoko, bez čizama da jašeš na čelu kolone”, kazala mu Ignjina udovica Milena, pa iz šifonjera izvadila pokojnikove blagdašnje čizme. A konj se zaista bio propeo.
U domu Antonija Kriletića Jordesa u Lumbardi zavoleo sam neobičnu sliku zagasitoplave boje. Na njoj lik Marka Pola, pa obris Korčule na ribljoj kosti! „Meštri su je gradili kao riblju kost zbog bure.” Okvir slike ličio je na leđa mog starog kreveta sa lunarnim lukom, debelom oklagijom sa kolenikama i lutkama. Taj žuti krevet sam u ranoj mladosti dobio od komšinice baba Stane Ajine. Imala je još i belog angorskog zeca Lozančića, a Lozančić jedno krivo uvo. Krevet je od mene nasledio milicajac Nika Dika Pićula.
.jpg)
