Izvor: Blic, 28.Apr.2000, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na bol se ne možemo navići
Na bol se ne možemo navići
Kratki dokumentarni film '02.06 Anatomija bola' mladog beogradskog režisera Janka Baljka, nagrađen na nedavno završenom Festivalu kratkometražnog i dokumentarnog filma u Beogradu, mučno je svedočanstvo o najvećoj tragediji koja se desila u glavnom gradu tokom prošlogodišnjeg NATO bombardovanja Jugoslavije. Bombardovanje zgrade državne televizije i smrt šesnaest, mahom mlađih ljudi, u njoj, bio je jedan od prelomnih momenata rata ali i veliki >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kamen spoticanja kasnije. Film 'Anatomija bola' pokušaj je da se razluči teško dokučiva istina o svemu što se događalo u noći 23. aprila 1999., a što je, čini se, još uvek nedostupno javnosti u punoj meri. Roditelji i porodice poginulih dan-danas postavljaju pitanje 'Zbog čega?'. Janko Baljak je u produkciji 'Anem' i 'Free B92' napravio film iz koga kao glavni zaključak izbija to isto teško pitanje.
Koji su bili vaši motivi, ljudski i umetnički, da napravite film o tragediji koja se desila u zgradi RTS-a?
Nisam imao nameru da temi pristupim odmah, za vreme rata. Čekao sam da se sve završi zato što tada nisam bio u stanju da radim, kao kolege koje su, naprimer, snimale spotove i slične stvari. Mene je tragedija sustigla tek kada sam, nekoliko meseci kasnije, pokušao da izanaliziram šta nam se svima dešavalo. Tako sam došao sam do te noći koja je bila jedna od najdramatičnijih, jer je na pravdi Boga ubijeno šesnaest ljudi na svom radnom mestu. Sama ta činjenica je bila dovoljan motiv da se krene u istraživanje. Međutim, ono što me je u celoj priči od početka držalo jeste namera da se ta stvar spase od zaborava. Ali ne samo na uobičajen dokumentaristički način, već da se pokuša sa provokativnijim, angažovanijim pristupom kojim bi se svi podsetili na to da su ljudi u srcu grada izgubili život na svom poslu zbog nekih interesa sa obe strane. Da su, jednostavno, žrtvovani. Jer javnost je sklona zaboravu. To sam primetio otkada smo se uključili u ovu priču. Što je manje ljudi postavljalo pitanje i što se manje ljudi sećalo nastradalih to je moj motiv bio veći. Film nije bilo moguće uraditi bez razgovora sa porodicama žrtava. Kakav je osnovni utisak koji otuda nosite?
Shvatio da su oni jednako kao i ja usamljeni u toj priči. U društvu i situaciji kao što su danas, nove priče se svakodnevno lansiraju i ove tragedije se više niko ne seća. Radeći ovaj film postao sam deo velike porodice koja već dugo, na ovaj ili onaj način, postavlja mnogo pitanja. To je moje najteže profesionalno iskustvo. Jer, kada smo otpočeli projekat pomislio sam da ću tokom razgovora sa tim unesrećenim ljudima moći da se naviknem, adaptiram na taj bol i toliku količinu emocija. Ali ono što je mene zapanjilo jeste da čovek ne može da se na bol navikne. Svaki bol je bol za sebe. Film je završen, prikazan, ali i dalje ima mnogo nezavršenog.
Film je završen i prikazan, on dalje ima neki svoj život, ali ništa drugo nije završeno. I dalje pratimo njihov život, njihove parastose, napore da Milanoviću (direktoru RTS-a) uruče svoja pisma i postave važna pitanja. Iako svojim studentima na fakultetu pričam da je osnova za sledeći film kompletan zaborav prethodnog iskustva, ova stvarnost koja je oko nas ne dozvoljava da se bilo šta od ovoga zaboravi. Sinoć sam video da je oglasna tabla sa plakatom našeg filma ižvrljana natpisom 'Zato NATO'. To je deo sinhronizovane akcije. Mada mene od njih ništa ne može da iznenadi jer sam navikao i na gore stvari, i lično se zbog toga ne uzbuđujem, strahovito mi je žao što se skrnavi uspomena na ljude kojih više nema i što tako pokazuju da u ovoj državi ništa nije sveto, da ništa ne može da ostane netaknuto.
Državni mediji su prećutali film?
U početku su državni mediji ćutali, prenebegavali film, ali kada su se pribrali od prvog šoka i shvatili da je prikazan i dobio nagradu otpočela je zla akcija: prvo je zgrada opštine Vračar nakon projekcije osvanula ižvrljana kukastim krstovima i natpisima 'NATO sluge', onda je Milanović na skupu 23. aprila izjavio otprilike da 'NATO sluge treba da ostave heroje da počivaju u miru', da bi se sad desilo ovo sa plakatima po gradu. Boli me što će porodice ponovo preživeti nešto čega, mislio sam, treba da budu pošteđeni. Ružno je blaga reč za ovo što su ti crtači kukastih krstova i njihovi nadređeni u stanju da urade. S obzirom da i dalje snimate događaje vezane za ovu temu, da li će materijal o takvim akcijama naći mesto u nekakvom eventualnom nastavku 'Anatomije bola'?
Ako ikakav nastavak 'Anatomije bola' bude napravljen, onda bih voleo da to bude o suđenju tim ljudi koji su direktno odgovorni za smrt šesnaestoro ljudi. Ovo što sada snimamo o represiji i njenoj formi bi moglo da bude deo te priče. Mogući nastavak vidim jedino kao, vrlo uslovno rečeno, hepiend. U smislu uspostavljanja pravne, zakonske i moralne odgovornosti. Nema apsolutno nikakve sumnje da su poginuli bili žrtvovani, mene jedino boli činjenica da se mi koji postavljamo pitanje 'ZAŠTO?' označavamo kao NATO sluge koji 'uznemiravaju večni mir heroja'. I kako mogu da se proglašavaju herojima ljudi koji to nisu želeli da budu, već su ubijeni na poslu. Pitamo se: koje je to herojstvo otići na radno mesto i ne vratiti se?. Branimir Gajić
