Izvor: Blic, 29.Jan.2005, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na Zapadu više nema snova
Na Zapadu više nema snova
Trst- Franko Nero, jedan od glavnih protagonista najnovijeg filma slavnog češkog reditelja Juraja Jakubiska 'Post coitum', premijerno prikazanog na ovogodišnjem festivalu 'Alpe Adria' u Trstu, u okviru programa retrospektive, izvan konkurencije, privukao je posebnu pažnju publike došavši na večernju projekciju, a sutradan i na susret s novinarima koji su ga doslovce okpkolili tražeći da im ispiše autograme na plakate, videokasete, fotografije.... >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Nama dobro znani glumac, koga pamtimo iz brojnih domaćih partizanskih filmova, ali i po sjajnoj ulozi u 'Banović Strahinji' Vatroslava Mimice, danas, naravno, ne može sasvim da prikrije svoje godine, mada, ruku na srce, i dalje osvaja šarmom. Valjda zbog bora, ni u jednom trenutku nije skinuo tamne naočari!
Evropski glumac u pravom smislu te reči, jer, igrao je kako na Zapadu, tako i na Istoku, Franko Nero je jedan od malobrojnih koji može da uporedi današnje prilike u kinematografiji sa nekadašnjim kada je gradio karijeru.
- Kad kažem da mi je zaista bilo zadovoljstvo da radim sa Jurajom, ne govorim to iz protokolarnih uzusa. Niti samo zbog Juraja koji je moj prijatelj. Radio sam se sa ekipiom koju su mahom činili pozorišni glumci, dakle s kolegama koji danju snimaju film, predveče idu na probe u teatar, a uveče u istima nastupaju. Njihov sulud tempo života i rada naprosto me je fascinirao. Tako nešto nezamislivo je u Italiji. Ovde, kod nas, svaki bi glumac tražio nadnicu za prekovremeni rad, odlazio hladno na pauzu za ručak ostavljajući tek započeti kadar za posle. Prosto, kad se snimanje zalaufalo, nikome nije padalo na pamet da ga prekida. Radi se do daske, dok se ne postigne ono što Juraj zahteva. Ali, nemojte misliti da je moj prijatelj samoživ! Naprotiv! Posle par takvih napornih dana, doživeo sam to lično, kratko nam je svima dao slobodno do prekosutra. Vidite, ni to nije na Zapadu moguće doživeti. Zato tvrdim da istočna ili srednjoevropska kinematografija funkcioniše srcem i dušom.
Je li teško danas snimiti film u Italiji?
- Teško je upravo iz navedenih razloga. Postoje stroga pravila u radu, odstupanja nema, a samim tim ni slobode neophodne za stvaralaštvo. Nekada je i kod nas bilo drugačije. Zato i žalim za vremenima kada je italijanski film bio ne samo na vrhuncu nego i krio u sebi nadahnuće cele ekipe. Tema filma 'Post coitum' je otuđenje čoveka, ali kroz storiju o ambicioznoj sekretarici koja je sebi zacrtala, kao prioritet, zavođenje šefa. On je željan ljubavi, a ona uspeha. Svako ima svoje ljudske potrebe, i oboje su svesni da ulaze u lažne odnose. Mislite li da je tema univerzalna?
- Jeste, univerzalna je, dakle tipična za naše vreme kako na Zapadu tako i na Istoku. Poruka svim gledaocima zapravo je ista. Sve je u životu izgubljeno ako nema ljubavi. Bez ljubavi ostaje gorčina u ustima. Čujemo da ste na putu da i sami snimite jedan film. O čemu je reč?
- Reč je o mojoj staroj želji. Kada sam bio dete, išao sam da vidim Montgomeri Klifta u filmu 'Odavde do večnosti'. U filmu svira trubu. Još tada me je fascinirao bluz. I sam sam hteo da sviram trubu; nisam uspeo. Ali, postao sam fan bluza, kakav možda ne postoji u Italiji. Napisao sam scenario za jedan film o bluzu, podstaknut životom Reja Čarlsa. Ali, prilike u italijanskoj kinemtagoraiji su katastrofalne. Pokazalo se da je 70 odsto naših filmova čist promašaj, i budžet nam je skresan, mogao bih čak da kažem ukinut za narednih godinu i po. I šta je bilo s vašim filmom 'Bluz zauvek'?
- Moram da kažem da su u mom filmu svi muzičari maltene besplatno radili. Naprosto, svi smo bili entuizijasti. Otišli smo u Kalabriju, u jedno skoro napušteno selo. Tu počinje storija o ocu trubaču i njegovom autističnmom sinu. Malo podseća na film 'Devojka od milion dolara' Klinta Istvuda koji je osvojio 'Zlatni globus'. Kako to da se opredelite da snimate priču o bluzu, a u Kalabriji?
- Bila mi je neophodna provinckijska atmosfera. A reći ću vam i zašto. Snovi još postoje samo u provinciji. Još jedino tamo neko sanja da ode u veliki grad ne znajući šta ga u njemu zapravo čeka. M. Marjanović
