Izvor: Blic, 03.Jul.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na Zapadu pevači su robovi reditelja
Na Zapadu pevači su robovi reditelja
Pre tri godina Dunja Simić (32) je potpisala ugovor sa Frakfurtskom operom, najpre kao gost, što je značilo da nakon audicije bude angažovana za ulogu Nede u operi 'Pajaci'. Sledi ugovor za 12 predstava, i ponuda za stalni angažman. Šta na Zapadu znači stalni angažman?
- Nikako ne do kraja karijere. Već godišnje produžavanje ugovora, ali sa stalnim članstvom u Operi. Dakle, meni je Frankfurtska opera bila matična kuća >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << od jeseni 99 zaključno sa ovom sezonom. Što znači da sam od sledeće godine slobodni umetnik sa bazom u Nemačkoj. Koje su prednosti a koje mane takvog statusa?
- Angažman pevačima omogućava da rade sa sjajnim timom, što je prva stepenica. Od repetitora s kojima pevač individualno savladava ulogu, preko dirigenata, režisera... To je ujedno šansa da se kasnije isti repertoar bez velikih poteškoća lakše plasira. Bilo je to moje vatreno krštenje. Da li se na isti način radi i u Beogradu?
- Generalno gledano, ovde je školovanje temeljnije. Ali ovde korepetitor prolazi s pevačem ulogu. Pijanista nije u poziciji da sa svih aspekata koriguje pevača. Nema se vremena za finese. Malo je kadra, a mnogo solista. Da li je Beogradska opera ikad imala takav kalibar korepetitora?
- Jeste, ali moja generacija ih ne pamti. Ima ih, naravno, kao što su Dragan Radivojević i Aca Kolarević. Oni su bez premca, i, na žalost, bez nastavljača. Kod nas se korepeticija svodi na čistu klavirsku pratnju! Dolaskom u Frakfurt, vama su se otvorila vrata svetskih scena, je li bilo bojazni?
- Jeste, ali pre svega od toga hoću li zadovoljiti režijske kriterijume. Imala sam sreću ili nesreću - jer kao reditelj je sjajan, a kao čovek užasno težak - da već na prvom zadatku sarađujem sa Đankarlom del Monakom. Njegova režija bila je sve drugo, samo ne kliše. Znači ultra moderna. Štaviše, brutalna. Pristala sam čak da se svlačim na sceni. Del Monako od svojih načela nikad ne odustaje, i nisam imala kud. Morala sam da slomim svoj puritanski odnos prema bini. Šta danas mislite o tom činu svlačenja u Operi?
- Danas, posle četiri godine, mogu samo da mu se zahvalim što me je oslobodio svih kompleksa na bini. Da li to znači da biste danas mogli na bini uraditi sve što od vas reditelj zatraži?
- Ne, ali mogu da kažem da me više ništa ne iznenađuje. Pevač je nepravedno doveden u poziciju da je podređen režiji, rekla bih čak da joj robuje. Objasnite nam to?
- Recimo, ako na najtežem mestu arije režiser zahteva da pevač trči, on mora trčati. Slede 'Boemi' u kojima ste pevali i u Beogradu, potom debi u 'Trubaduru', pa 'Falstafu' i najzad 'Madam Baterflaj' u kojoj ste nedavno briljirali na našoj sceni...
- Beograd mi je pružio šansu još kao početnici, ali u Frankfurtu sam shvatila da ovaj posao iziskuje kontinuitet, inače se gubi kontakt sa binom. Iako se rad ovde i tamo ne može porediti, pokušaću to da objasnim. Ovde nijedan pevač nema prilike da dovoljno često peva, jer opera ima osam termina mesečno, a solista mnogo. Znači pevač dođe na red jednom u dva ili tri meseca. Niko nije kriv i niko nije zadovoljan. Stalni angažman u Nemačkoj, pak, podrazumeva test izdržljivosti. Dešava se da pevač ima osam predstava mesečno. Ritam je stravičan. Ostati u takvom tempu, može biti pogubno za pevača. I mentalno i nervno. Niko pevača ne štedi, on mora sam da se zaštiti. Sad ulazite u drugu vrstu rizika - kao slobodnjak?
- Posebno što u mom fahu mecosoprana ima dosta dobrih pevača. Dakle, predstoji mi borba. Ima li razlike između ovdašnje i tamošnje publike?
- Pred beogradskom se uvek osećam dužnom. Publika je topla i srdačna. Nemci su u publici ono što su i u životu: uzdržani, prilično oficijelni. Ne znam čemu to pripisati, osim mentalitetu. Naprosto su hladni. Umeju da pozdrave dobru predstavu, ali retko'padaju u trans' ako pevač izuzetno otpeva ariju. Nemci naprosto misle da bi time narušili red!
To je njihov specifičan respekt prema umetniku. Možete li nam citirati delove kritike u nemačkoj štampi?
- Da se odmah razumemo, režija ima primat. Režiji se posvećuju dve strane u štampi, a pevaču par redova. I tada se uvek startuje s opaskom kakav je pevač imao scenski pokret, dakle opet kako je režijski delovao na sceni. Moje nastupe su pratili pridevi: upečatljivo, harizmatično... Kako biste ukratko opisali vaš život u Frankfurtu?
- Strahovito je dosadan! Jednoličan. Ima se vrlo malo vremena za privatni život. Nemci su mirni i monotoni. Zato mi južnjaci vazda Nemačku doživljavamo kao prolaznu varijantu. Ne može se desiti, kao ovde, da posle predstave pevač ode do bifea i proslavi s prijateljima. Zašto?
- Naprosto, sledeći nastup ima za dva dana i mora da bude u formi. Zato su nakon pet minuta, hodnici ispražnjeni. Kao što rekoh, pevača je mnogo. Kiks je ljudski - dozvoljen. Niko ne peva predstave na istom nivou. Toleriše se jednom, dvaput, ali treći put - nikako! Kriterijumi su veoma visoki. Karta za premijeru je 300 evra. Nemac koji je plati, hoće maksimum od pevača. Nijedan pevač nije angažovan zato što se nekome dopadaju njegove oči! Svi rade za interes kuće. Ko su vaši prijatelji u Frakfurtu?
- Uglavnom južnjaci: Grci, Italijani... Nemci i mi smo dva sveta. Vidim svoj interes u profesionalnom smislu, ali ne vidim sebe doveka tamo. Milena Marjanović
