Izvor: Blic, 24.Dec.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Na Balkanu nikad ništa nije konačno
Na Balkanu nikad ništa nije konačno
Ima izvesne organizovane spontanosti što se posrećilo da 'Nedremano Oko” izađe u jubilarnom Kolu Srpske književne zadruge' kaže pesnik Rajko Petrov Nogo govoreći za Blic o svojoj najnovijoj zbirci koja je upravo objaljena u izdanju SKZ. I dodaje 'pesnik Milorad Đurić, stari urednik SKZ, pre nekoliko godina predložio mi je da u Kolo uđem sa novom knjigom. I pre je, ponekad, za neke okrugle datume, tako rađeno. `Nedremano oko` je, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kako se to kaže, knjiga po pozivu. Na knjizi je utisnut 626. broj. To znači da je za ovih 110 godina otkad Zadruga postoji ovo 626. knjiga u toj ediciji. To, priznaćete, gordo zvuči.' Ipak, nije teško pretpostaviti da osećate posebno zadovoljstvo zbog toga što je zbirka objavljena u ovom, posebnom, da kažemo prepoznatljivom 'pakovanju'?
- Plave korice SKZ, Zmajevim pečatom overene, znak su aristokratske duhovne tetovaže; bela hartija je po rubovima crvenilom poprskana, pa je tako amblemski svedena i jasna: crveno, plavo, belo – naše je, zacelo. To je taj vodeni pečat, suvi žig ovih knjiga. – Ali ni prepozanatljiva pakovanja, ni ta naškost, nikoga, jamačno, ne štite ni od uroka, a kamoli od pravednog zaborava. Kritika vas je svojevremeno okarakterisala kao 'ispovednog buntovnika', čime se karakteriše vaša današanja poezia, koja se eto, našla između ovih tvrdih korica?
- Ko u mladosti nije bio buntovan, a u zrelosti konzervativan, s njim nešto nije u redu. Kritika je grešila i onda kada je mislila da sam naturščik u poeziji i sada kada misli da se naprasno izdajem za pesnika kulture. Bilo je zadovoljstva u odjeku sopstvenog glasa u prepunim salama – recimo, Kod Orfeja u osam – ali još više kada je taj glas počeo da se čuje u dubinama kulturnog pamćenja. Sve su to samo različni oblici iste strategije. Sada sam, kako velite, u plavim i tvrdim koricama. Imam 57 godina, a to od sebe nisam očekivao! Mislio sam, a mislili su i drugi, da će mi, kako bi rekla Isidora, 'prsnuti damari”. Kao i jučerašnju, moju današnju poeziju možda ponajprije karakterišu razni vidovi upotrebe tradicije. Tradicija se najbolje upošljava eventualnim individualnim talentom, a kolektivno iskustvo se najbolje overava ličnom patnjom.
Vaše rane pesme su, kao i ove najnovije, uglavnom duboko uronjene u relanost, na koji način ste 'pakovali' tragične događaje iz poslednjih desetak i više godina?
- Ima proviđenja i u padu jednog vrapca, a kamoli u padu razbraćenih naroda. Radio sam ono što poezija čini oduvek – oplakivao sam mrtve. Ali mrtve u svakom vremenu svaki pesnik ponaosob oplakuje 'na izvestan način”. Eto, taj izvestan način, to okce vremena sadašnjeg i jemči da poezija nije pitanje versifikacije već sudbine. Ovoliku koncentraciju tragedije jedino je poezija u stanju da iskupi i prosvetli. Vaše ime se u jednom delu javnosti dovodi u blisku vezu sa ratnim zbivanjima, postoje čak i tvrdnje da ste nešto kao učesnik?
- Eh, eh. Šta je famozni 5. oktobar prema 11. septembru… To mora da je ona javnost – da izokrenem stih moga velikoga zemljaka – koju sve rane tuđeg roda bole! Išao sam prosto u svoj nesrećni uži zavičaj kada su me tamo zvali – da vide da sam s njima. Učesnik, na žalost, nisam. Jer sam nepucač. Kad god bi devojke u Hercegovini pevale: 'Što bi dike, ode u vojnike / Ovo škarta osta da se karta”, vazda sam mislio da se to baš na mene odnosi. U blisku vezu sa ratnim zbivanjima dovode se i Homer i Vergilije i Njegoš, a postoje tvrdnje da su nešto kao učesnici, recimo, Servantes i Tolstoj, Milija, Višnjić i Podrugović, Milan Rakić i Hemingvej. Njihova su književna dela za deo te javnosti golo ratno profiterstvo.
U predgovoru vaše knjige stoji sintagma 'pesnička slika rata', može li rat imati adekvatnu pesničku sliku?
- Trojanski rat bi bio možda zaboravljen kao jedan mali, lokalni i beznačajan rat da ga Homer nije opevao. Nisam ovlašten da tumačim Aleksandra Jovanovića, pisca predgovora, ali pretpostavljam da je mislio ono što je i napisao – da se u nekim mojim pesmama 'daje pesnička slika rata u Bosni, tačnije njegova mitska, kulturna i ljudska dimenzija'. Na šta se tačno odnosi ovaj stih iz vaše nove zbirke :'koga heksametar ispusti, po desetercu se smuca'?
- U Odiseji – a to je opšte mesto – čarobnica Kirka Grke prvo pretvori u svinje, a onda neke vrati u ljude. Homer je tu zadremao i tako propustio da u heksametar udene onog Srbina koga je Kirka onom prilikom pretvorila u vuka, a onda na njega zaboravila. To već nije opšte mesto. Vuk je, kažu, naš mitski predak. Zaboravljen, stolećima se smuca po planinama i desetercu. I plaši, recimo, slavistu Rajnharda Lauera, počasnog člana SANU. I ove ovde naše egzotične bumbare – onaj deo javnosti. Opšti je utisak da se poezija danas prilično oporavila, nakon vremena prilične defanzive?
- Poezija je kraljica umetnosti i po njoj su se, dok svet nije poludeo, narodi prepoznavali. Poezija je, oksimoronski rečeno, defanzivno-ofanzivna. Napreduje vraćajući se nazad. Tugom nas raduje. Ako poezija danas ima snažniju akustiku, to je možda zato što joj, kao i uvek, energije pritiču iz poraza. Od onoga do ovoga Kosova – poraz je njeno konstantno rodno mesto. Biste li prokomentarisali zbivanja u Hagu, pretpostavljam da ste poznavali Bijanu Plavšić koja je tamo izrekla o sebi to što je izrekla?
- Radije bih koju o onoj dvojici na koje je odavno otvoren belosvetski lov. Dok su god u šumi i u pesmi, imaćemo nadu da ćemo nekako isplivati, i to, kako bi Dučić rekao, na mesto gde nas ne očekuju. Može li se govoriti o budućnosti, s obzirom na svu nesreću o kojoj smo malo govorili i ovom prilikom, bez obzira kako ko u Srbiji vidi njene uzroke?
- Na Balkanu nikada ništa nije konačno. Nije ovo vreme za nas najgore – gori su bili 16. i 17. vek. Tada se sveća zamalo nije ugasila. Obdržavala nas je vera i naša usmena deseteračka biblija. Eto, uskoro će biti dvesto godina od Karađorđevog ustanka. A u njemu je, u tom ustanku, niklo seme iz velikoga kosovskoga poloma, i to nakon više od četiri stotine godina. Samo je poezija u to verovala i to uporno sanjala. I dosanjala. I opet će. Željko Jovanović
