Izvor: Politika, 29.Jun.2010, 03:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
NIŠTA LOŠE DA NAS PROMAŠI
Meni je grad opustošio vinograd, gradinu, voće, a drugo i ne gajimo
Čovek u susretu sa prirodnim i društvenim silama vazda biva na gubitku. Sve se čini da je sada gubitak veći nego inače. Ako gubitak i nije tako veliki, veliki je ovdašnji strah od gubitka. Daleko od toga da nema nade u boljitak, ima je čak i više nego u nekim ranijim vremenima. Kao da se nada povećava proporcionalno sa strahovanjem od gubitka.
Veliko strahovanje od gubitka i velika neizvesnost >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << obeležavaju ona pogubna društvena stanja u kojima institucije svoj posao ne rade valjano. Za traljavost institucija odgovorni su i ljudi i država. Čovek, jer ne poštuje institucije koje nisu ništa drugo do određena pravila igre, a država jer ne uspeva da to nepoštovanje sankcioniše. Takva stanja su najčešća posle ratova koji uvek proizvode natprirodnu zaštitu institucija smrti i zanemarivanje institucija zaštite i unapređenja života, ali i ona stanja u kojima država ima konkurenciju „na ulici“, gde organizovani kriminal uređuje društvo po svojim pravilima igre. Ovde treba pomenuti i onaj ekstremno neoliberalni koncept po kojem strahovanje od gubitka i neizvesnost treba da postanu vrhovni društveni principi.
Neke prirodne sile su se ovih dana razmahale. Poplave i grad, pre svih. Meni je grad opustošio vinograd, gradinu, voće, a drugo i ne gajimo. Sad strahujemo od boleština koje će napasti povređene biljke i od suše, tamo u julu i avgustu, jer ništa loše da nas promaši. Naš seljački strah od besa prirode ništa nije manji od onog radeničkog straha od gubitka posla. I jedno i drugo, i ovo s neba i ono što čini društveni levijatan kad se razmahne, kao da je neumitno. Pogotovo onda kada čovek ne poštuje pravila igre pa, na primer, pretvara kanale i reke u kolektore, ne kopa i ne održava one male šančeve između puteva i svojih njiva, pravi kuće nadomak svake poplave; a na drugoj strani država to ne sankcioniše i ne radi svoj deo posla u regulisanju voda.
Ima nekoliko strategija izbegavanja prirodnog gubitka, ali ove kojima sam se ja priklonio u slučaju gradobitine nešto nisu pomogle.
Probao sam da se umilim Vlasniku prirode. Prvo sam pokušao sa žrtvom. „Radio sam“ belo jagnje bez belege i crno vino, pa nije pomoglo, a bolje sreće nisu bili ni oni koji su molili. Nije išlo ni sa lokalnim zastupnicima Vlasnika prirode. Nisu me uverili da ću zauzvrat dobiti barem onoliko koliko oni uzimaju za zastupanje moje malenkosti pred njihovim gazdom. A ja nisam u prilici da se razbacujem novcem, a i inače imam neku averziju prema podmićivanju. Doduše, ni naša država nije u prilici da se razbacuje novcem, ali sve dok je u pitanju tuđ novac, može joj se. To njeno davanje para jednoj feli božjih činovnika i saučešće u gradnji božjih hramova samo za istu felu, i nije ništa drugo do pokušaj podmićivanja samog Boga. Kako ide i nama i našoj državi ne bi se reklo da je u tome bilo nekog uspeha. Pokušao sam i onako kako je radila moja nana. Čim je tuča počela bacio sam nož preko praga, izneo so i zatražio prestanak bombardovanja ledenicama, uz bajalicu „Vodi alu planinom, nas ostavi sredinom“. Nije pomoglo, a ako jeste, već je bilo kasno!
Analitičari kažu, treba osigurati. Ono jeste, bilo bi tako da je ikad zabeleženo da je mali osiguranik dobio nadoknadu barem približnu nanetoj šteti. Ne znam kako je sa velikim. Kažu, potom, da treba postaviti protivgradne mreže. Ne sumnjam, ali tu ima jedna falinka. Naime, za pare koje bih dao (da ih imam) za premrežavanje mojih hiljadu čokota vranca, frankovke i merloa, mogao bih da kupim dobrog vina za 104,4 godine mog pijenja i onih u čijem društvu tu lepu radnju obavljam. A nešto nisam sklon tako dugom življenju, što će reći da mi se te protivgradne mreže ne isplate. Na kraju, priznajem, analitičari imaju i jednu dobru ideju. Kažu, treba da se seje i sadi tamo gde grad ne pada i gde je voda u svom koritu, a kiše ima samo onda kada je potrebita! Zaista, raj na zemlji – utopija kažu pametni, socijalizam kažu neoliberali, biće toga jednog dana, kažu lobisti Vlasnika prirode.
Seljaci, pak, čekaju „na državu“. Da rečna korita učini protočnim, a obale zaštićenim, da natera da se iskopaju i očiste kanali; da omogući navodnjavanje kad je suša kako ne bi bilo da cela Srbija sada manje navodnjava nego sam čačanski kraj pre sto godina, da obezbedi dovoljno protivgradnih raketa, a ne samo pet po raketašu. Dobro, i još jedno, da država dozvoli raketašu da dejstvuje, pa makar morala da malo skrene te avione koji baš tada nadleću gradonosne oblake. Seljaci još kažu da oni, hteli ne hteli, sve to plaćaju i to redovnije svoj porez nego što neki izmiruju svoj dug za potrošenu struju, vodu, gas.
Dakle, kad institucije ne rade svoj posao, kad zataji i crkva i država, pa prva ništa ne izlobira pred Vlasnikom prirode, a druga odbije da se meša u božje poslove, onda je čovek vazda na gubitku. Doduše, ipak je u pitanju samo seljak i samo onaj što preživljava uz motiku, a ne znam da li institucionalna pravila igre važe i za njih.
Srećko Mihailović
objavljeno: 29.06.2010.
