Izvor: Blic, 25.Jan.2003, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muzeji su tužno prazni i dosadni
Muzeji su tužno prazni i dosadni
Rušenjem svih kultova, i velikih i malih, i pravih i meta - od ličnosti Maršala, preko Poslednjeg Balkanskog Diktatora, Cveta Iz Kose, Puške (kojom je Tito ubio lava u jednoj nesvrstanoj zemlji), Televizije, Spomenika NOB… u najkraćem bi se mogla okarakterisati izložba Mrđana Bajića koju beogradska publika ima priliku prvi put u celosti da vidi u Francuskom kulturnom centru do kraja februara.
Koji je cilj vašeg projekta nazvanog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << 'Jugomuzej'?
- Osnovna namera 'Jugomuzeja' je da se 'tkivo' istorijskih fakata - koji se utiskuju u naizgled nevažne, bizarne i poluzaboravljene predmete - upotrebi kao 'materijal' u oblikovanju jedne imaginarne muzejske institucije. S namerom da se velikoj, zastrašujućoj istoriji naruga i tako poremeti svako jednostrano ideološko čitanje pojava vezanih za tako različite Jugoslavije koje su na ovom terenu postojale, a od kojih je ova poslednja, tužni ostatak, upravo pred ukidanjem. Treba li istoriju definitivno strpati u muzej?
- Postoji onaj jako primenljiv citat: 'Jedino što neki narodi nauče iz svoje istorije je da nikada ništa ne nauče iz svoje istorije'. Što se pak trpanja u muzej tiče, ja sam za nešto živahniji koncept muzeja - ne kao prostora u koji se trpaju vredne stvari koje same po sebi više nikome ništa ne govore - jer tako stignete do činjenice da su u ovom gradu muzeji tužno prazni - naprosto zrače dosadu. Projekt 'Jugomuzej' pokušava da problematizuje tezu o muzeju kao mestu u koje se smešta umetnost i da 'gradnju' muzeja proglasi gestom umetnosti. Mnogi su me pitali da li ću 'zaista' da napravim Jugomuzej, ali Jugomuzej 'zaista' postoji. Nisu mu potrebne ni hale, ni zidovi, ni čuvari i ne morate ni da kupujete kartu da biste u njemu bili - on je zapravo stalno i svuda oko vas. Je li insistiranje na 'stubu srama' pred istorijom, vraćanje u nazad, kopanje po prošlosti koje nema kraja?
- Loša vest za sve nas je da koji god plakar otvorimo u njemu je i dalje neki skelet. Stoga mislim da po pitanju 'kopanja po prošlosti' u ovoj zemlji ništa zaista ozbiljno nije ni urađeno. Ne patimo baš od entuzijazma po tom pitanju. Upravo je ukinuta Savezna komisija koja je tim 'kopanjem po prošlosti' imala da se bavi, a da zapravo nismo ni primetili da je ona postojala.
Da li je Francuski kulturni centar namerno odabrana lokacija?
- Sasvim namerno kao prostor koji nije striktno galerijski već pruža jednu ležernu komunikaciju - sličnu onoj koju radovi imaju okačeni na zidu u mojoj radnoj sobi ili pobacani po prostoru dok radim na skulpturi ili je tek smišljam. Osim toga, u Francuskoj sam proveo skoro šest godina i mnogi od ovih crteža urađeni su tokom tog boravka. Mimo toga Đjakometi, Matis ili Boltanski deo su mog najintimnijeg univerzuma i bilo mi je potpuno nenormalno što su neki naši sugrađani vežbali rodoljublje uništavajući mesto na kome se ta kultura baštini. Stideo sam se što se to desilo, pa mi je drago da Centar opet normalno funkcioniše i što i ja mogu tome po malo da doprinesem. Čemu veoma agresivne igre za decu - tipa bomba sa aplikacijom Miki Mausa - koje takođe nudi vaš muzej?
- Poznati američki umetnik Majk Keli u jednom intervjuu kaže da je Volt Dizni isto tako veliki zločinac kao i Adolf Hitler, jer je generacije dece odnegovao u zabludi da dobre veverice po prirodi stvari pobeđuju loše. Čak i u serijama o prirodi nema tzv. lanca ishrane - već zečići i lije srećno trčkaraju zajedno. Jer ovo je najbolji od svih svetova - i nema potrebe u njemu ista menjati, dovoljno je u njemu pasivno učestvovati. Tako se proizvode srećne blentave generacije koje: rade, konzumiraju i glasaju. Ili tako ili paradama, sletovima i nacionalnim zanosom. Najbolje kombinovano. A industrija igračaka generalno veoma tačno detektuje socijalne situacije za koje odmalena treba da pripremi decu - kako bi im se kasnije kad porastu - socijalna pravila koja zateknu učinila nedodirljiva a klišei o lepoti, sticanju, moći i smrti - fiksni i nepromenljivi. 'Jugomuzejska' kolekcija - pokušavajući da sledi blistave 'Igre' Vaska Pope - samo je nešto malo grublja i ogoljenija. Kakvog smisla mogu imati ovi vaši projekti za generaciju koja nije stasala na 'Sutjesci' i 'Neretvi', ili 'Mirku i Slavku', koja radije pamti 'Indijanu Džonsa ili 'Gospodara prstenova', odnosno koja jedva može prepoznati zrnce ironije u vašem radu?
- Često promakne, ali poslednji eksponati 'Jugomuzeja' su: ona jeziva hladnjača izvađena iz Dunava, nepregledno i ničim izazvano blago porodice Karić, pouke serbskomu narodu Nikolaja Velimirovića, mentalna zaostavština hiberniranog Dobrice Ćosića, puška koju je nosio predsednik Koštunica. Mlada generacija sa kojom danas komuniciram i te kako je svesna borbe koja joj predstoji: da uprkos medijski nametnutim klišeima - bili oni globalno-holivudski ili lokalno-pinkovski; da uprkos ulepšanoj ili bar prikladnoj slici stvarnosti kojom su bombardovani od strane političkih elita - one ili ove, dakle da uprkos okružuju koje se i u njihovu privatnost upliće i te kako manipulativno - moraju da izbore prostor sopstvenog mišljenja, zaključivanja a ako bude moguće i delanja. Moj je utisak da nove generacije i te kako bolje i brže umeju da prepoznaju laž i nadam se da ćemo ih ubrzo videti kao ozbiljne subjekte našeg političkog života, umesto nekih od ovih nesretnih marioneta koji misle da je i njihova glupost, korumpiranost i samoljubivost toliko blagorodna da ni Novu godinu ne možemo da dočekamo bez njihovih burazerskih pošalica. Milena Marjanović
