Izvor: Blic, 09.Okt.2001, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muškobanjaste žene i ženstveni muškarci
Muškobanjaste žene i ženstveni muškarci
Sagovornica 'Blica' dr Zorica Tomić, docent na predmetima kulturologija i komunikologija na Filološkom fakultetu, upravo je objavila knjigu 'Muški svet', u izdanju 'Ceptera', prema iskustvu vašeg izveštača, najškrtijeg izdavača u Beogradu. Uprkos naslovu knjige, u najavi njene promocije stoji da će 'učestvovati i autor'.
Zašto ne piše autorka?
- Plakat su radili ljudi iz Biblioteke grada i greška je >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << njihova. No, veliko je pitanje da li je reč o grešci ili ne. Naime, činjenica da sam na najavi promocije moje knjige potpisana kao autor samo potvrđuje moju tezu da živimo u muškom svetu. Praktično, čitavo simboličko polje kulture je artikulisano preko tog muškog principa gde se čak i tituliranje izvodi iz njega. Vaša knjiga ima naslov koji, čini se, odvodi od njenog teorijskog sadržaja?
- Naslov je namerno provokativan, iako je reč o kulturološkoj analizi. Odmah moram reći da nisam bila zainteresovana da pravim knjigu koja bi u bilo kom smslu bila pro ili kontra. Ona nije ni feministička u pravom smslu, ali nije ni antifeministička. Moj kredo bio je da pokušam da utvrdim koji su to ugaoni kamenovi zapadnoevropske kulture koji se smatraju nespornim. Ili, jednostavnije rečeno, moj rezon je bio sledeći: ako je čitava zapadnoevropska kultura suštinski organizovana na principu suspenzije žena iz kulturnog kruga, dajte da vidimo šta je to što je nesporno, šta je to što je sadržina te kulture. Jedno od pitanje može glasiti i ovako: dobro kultura se zasniva na muškom principu. U čemu je tu problem?
- To je jednostavno tako.
Ali, u čemu je onda tu problem?
- Pitanje jeste šta je ono što je nesporno kao kulturna tekovina i koja su to ključna mesta u smislu određenja muškosti. U svojoj knjizi ja pokazujem da svako mišljenje o kulturi podrazumeva kulturnog junaka koji na neki način unapređuje kulturu. Prema nekim kardinalnim mitovim koje sam izdvojila u knjizi, uvek je u istoriji zapadoevropske kulture taj kulturni junak muško. Izuzimajući naravno priču o androginu, savršenom biću, za koje, kako kaže Platon, nije bilo šanse da opstane baš zbog tog savršenstva, i bogovi su ga prepolovili na dva dela. Sledi, po mom mišljenju, najbolja priča o pravom kulturnom junaku - ona o Prometeju, zatim ona o Adamu i Evi.. U toj priči postoji ne samo on već i ona, i reč je i o svesti, saznanju?
- Ne želim da gnjavim vaše čitaoce, ali moram da dodam da ta ideja o osvešćenju jeste suštinski ideja o razlici, o različitosti. Međutim, suštinski baš taj mit pripada muškarcu. Oni jesu goli, ali se prvi skriva Adam. U krajnjoj liniji zašto se Bog obraća Adamu, zašto je Adam taj koji replicira, a ne Eva. Zato što je on zagrizao sa drveta saznanja?
- Ali zaboga, ona je dala. On je zagrizao, i on je taj koji ima svest o razlici a ne ona. A ideja kulture zapravo jeste ideja o osvešćivanju, ideja o razlici. I njen nosilac je on a ne ona. To je ono što je činjenica koju ja konstatujem. Sledimo li tu ideju, na koji način se taj model ostvaruje dalje?
- Za mene je osnovni mit građanske ekonomije praktično Robinzon. Jer on oličava sve ono što jedno vreme artikuliše u svojoj ideji kulturnog junaka. Znači on je avanturista, osvajač, on je onaj koji preživaljava. I šta on tamo radi. On proizvodi, stvara, ne osvaja samo ostrvo već i Petka, čime je koncipirana jedna pigmalionska situaciju. Dalje, on čak pravi svoje sklonište na ostrvu na kome je sam. Znači kapitalizam se artikuliše preko te vrste junaka koja će takođe naći uporišta u mnogim teorijama, psihonalaitičkim studijama i slično. Koji je to kulturni model koji po vašem mišljenju odražava globalnu ekonomiju, koji je kompatibilan sa multikulturalnošću?
- Kao antiteza staljinističkom dobu postojao je Supermen, jedan junak kriptosvesti - danju običan službenik, noću spasilac sveta. Posle hladnoratovsakog otopljavanja koncipiran je Džems Bond, s tom razlikom što on, umesto kriptomoći jednog Supermena, iza sebe ima enormnu tehnološku mašineriju. On je apsolutno oličenje jednog vremena koje nema ženski pandan. Savremeno doba multikulturalnosti je, kako bi rekao Lipovecki, rezultovalo totalnom ispraznošću. U jednoj užasnoj mnoštvenosti na koju se računa, različitost se podrazumeva, ali ona u stvari više nikoga ne zanima. Suština savremenog tenutka se najbolje vidi u, recimo, ideji zdravlja, u robovanju zdravom telu. S jedne strane, žensko telo je maskulinizovano, dok se muško voluminizuje. Ako na primer pogledate muške maneke, oni imaju uređenije zadnje trapove od mnogih žena. U toj igri znakova telo je potpuno disfunkcionalizovano. Pazite koji je to paradoks, vi radite na svom telu, pijete tablete za jačanje mišića, radite ne znam šta, ali to ne služi ničemu. Ne zanima vas ozbiljna veza, partner, porodica i potomstvo su isključeni, znači uopšte vas ne zanima budućnost. Pomuškarčene žene i ženstveni muškarci sa modnih pista više nisu modni trend, već životni kredo. Ideja globalizacije jeste ideja suspenzije ideje o razlici za račun jedne, univerzalne, beskompromisne, bahate, imperijalne kulture koja želi da potvrdi svoju dominaciju na svim poljima. Kako biste odredili ovo naše polje ili doba kulture?
- Osnovni moj ateorijski razlog zbog koga sam se bavila ovom temom jeste političke prirode. Ova knjiga je pisana ‘93. i ‘94. godine. Bila sam svesna da se kultura u kojoj smo živeli pokazala kao jedan autistički performans. Ona je bila omogućena totalitarnom političkom podlogom na čelu sa jednim muškarcem. Mi smo imali vojnopolicijsku organizaciju društva sa svim mogućim primesama terora. Svaka ideja o razlici je bila surovo kažnjavana. Ja sam želela da pokažem da taj princip muškosti koji je u Srbiji doveden do svojih krajnjih granica, mora da se sruši sam od sebe. A kako stvari stoje sada?
- Naravno, sada živimo mnogo bolje vreme i ovo nije kultura u pomenutom smislu reči. Ali, s obzirom da i dalje nema žena u politici, da je i dalje prisutan strah od žena, ja ovo doba zovem vreme momačke kulture.
Željko Jovanović
