Izvor: Blic, 18.Jun.2002, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muškarci traže saosećajne žene
Muškarci traže saosećajne žene
U komadu Henrika Ibzena 'Neprijatelj naroda' igram suprugu glavnog junaka koja je potpuno okrenuta porodici i sve što se sa njom dešava uslovljeno je tom njenom pozicijom. Akcenat u predstavi stavljen je na moralne dileme u odnosima između pojedinca i sredine – rekla je Aleksandra-Saška Nikolić, prvakinja Narodnog pozorišta u Beogradu na početku razgovora za 'Blic', govoreći o svojoj ulozi u predstavi reditelja Bore Draškovića koja >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << će premijerno biti izvedena 21. juna na Velikoj sceni nacionalnog teatra.
Konkretno, o kojim moralnim dilemama govorite?
- Da li se uopšte može reći istina, na koji način je to eventualno moguće učiniti, i koje su konsekvence. Jer, glavni junak celog života pokušava da promeni ljude među kojima ima i licemerja i zaostalosti i psihologije stada... Tako da ta njegova žena, koju igram, u osnovi je tragičan lik. Ona nužno trpi njegovu potrebu za suprotstavljanjem zbog koje su, kako se to vidi iz komada, već imali brojne probleme. Dakle, ona živi i trpi i sa tim svim se bori na neki svoj način. Ne mislite li da i danas ima mnogo takvih ženskih sudbina?
- U pravu ste, jedino što svaka žena nema pored sebe muškarca koji hoće da ide do kraja u svojoj borbi. Jer, junak u drami sve podređuje svojoj ideji, od materijalnog momenta do načina vaspitanja dece, a ona je ta koja treba da sačuva porodicu na okupu i mir u njoj. U postavci reditelja Bore Draškovića ona potpuno staje uz njega. To je nešto u vezi s čim sam ja lično i imala izvesnih dilema, ali par dana pred premijeru zbilja branim svoj lik. Nevezano za lik gospođe Stokman, koje su to vaše lične dileme bile?
- Da li je ta idealna podrška i potpuna posvećenost muškarcu moguća i potrebna. Mislim da je to i veliko Ibzenovo pitanje jer se u njegovom opusu nakon gospođe Stokman, pojavljuje Nora ili Heda Gabler, gde on nudi druga rešenja.
Kako glasi vaš lični odgovor?
- Ukoliko žena ima svoju profesiju, a samim tim i svoj intelektualni stav, pitanje postaje složenije i ne može imati jednostavan odgovor. Ono zbog čega sam ja posebno zavolela taj lik je to što ona uprkos potpunoj predanosti nije izgubila personalnost. Jer ona ima osobinu, za kojom danas toliko vape ljudi, da pruži ljudsku toplinu i razume stvari. Gde se i zašto, po vašem uverenju, izgubila ta ljudska empatija?
- Usled raznih velikih pritisaka, problema, težine života... Registrujem to po strahovitoj potrebi ljudi da te neko razume makar u dve rečenice izgovorene, recimo, usput na hodniku. Vidim kako smo u tom ljudskom smislu nisko pali, a nekako, ne vidim izlaz. Osobe, koje su uspele da sačuvaju tu saosećajnost, empatiju i u krajnjoj liniji emociju, retke su i suštinski najtraženije. Ako sam dobro obaveštena vi odmah nakon ove premijere krećete u novi posao sa engleskim rediteljem Stivenom Rentmorom u komadu u kome je muško – ženski odnos ključna tema?
- Da, to je u okviru projekta 'Nova engleska drama' koji se u našem nacionalnom teatra odvija preko Miloša Krečkovića, a u saradnji sa 'Rojal kortom', londonskim pozorištem u koje, shodno koncepciji, svake nedelje stigne šezdesetak novih tekstova. Ovde je već bilo nekoliko javnih čitanja, a sada ćemo raditi i predstavu. Reč je o internacionalnoj produkciji Narodnog pozorišta. To je komad Martina Krimpa koji već na prvo čitanje izaziva vrtoglavicu kao da pogledate u bezdan. Kako? Zašto?
- U igri je muško-ženski trougao sa svim kontekstima i posledicama, ali nije to ključno pitanje. To je samo način da se ispriča ono što je bitno. A to je priča o simulaciji ljubavi koja je u našem vremenu veoma aktuelna i, nažalost, veoma realna tema. Jer, ta simulacija ljubavi prisutna je u velikom broju brakova i odnosa uopšte. Stičem utisak da je problem u nedostatku hrabrosti ljudi da prvo sebi priznaju šta im se dešava, pa da onda eventualno nešto učine, a kad učine, da u tome i istraju. Znate, smatram da su ti međuljudski odnosi sada daleko bitniji od krupnih političkih pitanja. Prvo, zato što to sačinjava naše male, obične živote, a drugo zato što pre možemo da utičemo na odnos sa nekim prijateljem nego na raspravu u skupštini. Kad već pominjemo međuljudske odnose, kako stoje stvari u tom smislu u vašoj matičnoj kući, Narodnom pozorištu u Beogradu?
- I do mene dopiru razne priče od kojih su, kako to obično biva, neke istinite, ali više ih je koje to nisu. No, suštinski, mi smo u ovom našem pozorištu kao ekspres-lonac u kome se pod pritiskom kuva i vrije, ali mislim da je sadržaj kvalitetan i bogat raznim estetskim koncepcijama. Kako danas živite u odnosu na, recimo, period od pre pet godina?
- Neuporedivo bolje, zato što mi je omogućeno da radim i da budem krativnija. Prethodna uprava mi je bila gotovo sasvim zatvorila sva vrata. Ako me pitate za materijalnu situaciju, reći ću vam da ne znam da li ću imati novca da idem na more. Ubrajate li se u one čija su očekivanja od 5. oktobra i društvenih promena izneverena?
- Ne. Prvo, prethodna vlast me naučila da debelo trpim (smeh). No, šalu na stranu, na taj peti oktobar danas gledam kao na fenomen mogućnosti promene. A, tu se uvek mora poći od sebe i menjati se u svakom smislu i pogledu. Jer, ako mi svi pojedinačno ostanemo isti, onda će teško u tom nekom društvenom smislu biti bolje. Možda zvuči naivno, ali uverena sam da je tako. Tatjana Nježić
