Izvor: Politika, 04.Avg.2015, 22:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Muharem Bazdulj: Sramota je dobiti rat
Prekjučerašnji veliki naslov s prve strane „Politike“ efektno i pamtljivo, skoro pa u desetercu, sažima suštinu razlike u obeležavanju dvadesete godišnjice akcije „Oluja“ od 4. do 8. avgusta 1995. godine u dve susedne zemlje: „Hrvatska slavi, Srbija tuguje“. Kad bismo proširili navedeni naslov, mogli bismo kazati da Hrvatska slavi vojnu pobedu, dok Srbija tuguje zbog ljudske tragedije, zbog oko dve hiljade ubijenih i oko dve stotine hiljada izbeglica. Nisam, naime, primetio da >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << neko preterano glasno žali zbog nestanka Republike Srpske Krajine kao takve, barem u poslednjih nekoliko godina.
Kad je ono pre nekog vremena u Hagu oslobođen Ante Gotovina, Marko Milanović je pronicljivo zabeležio da je „hrvatski pobednički nacionalizam otrovniji i teže izlečiv od gubitničke srpske verzije“. To nije samo zgodna hipoteza, to je lako proverljiva činjenica. Dok rat traje, kod svake od zaraćenih strana uglavnom vlada konsenzus da je ona druga strana kriva za sve. U vremenu otkad je srpsko-hrvatski rat završen, u Srbiji se desila postepena evolucija javne slike rata. Gotovo niko u srpskoj javnosti više ne amnestira u potpunosti vlastitu stranu. Oko procenta krivice još uvek postoje neslaganja, ali ipak skoro niko neće reći da u ratovima koji su pratili raspad Jugoslavije Slobodan Milošević nije ni luk jeo ni luk mirisao nego su ama baš za sve krivi separatisti Kučan i Tuđman.
OPŠIRNIJE U DIGITALNOM I ŠTAMPANOM IZDANJU
