Izvor: Blic, 24.Jul.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Mudre ćerke dolaze
Mudre ćerke dolaze
Krenule smo zajedno na susret Udruženja žena u korist Žene. Kao žena koja je dotada radila isključivo u korist muškaraca, osećala sam se pomalo nelagodno u masi tih bučnih žena, koje su ispunjavale malu salu terapeutskog centra 'Volja'. Od napuderisanih i brižljivo obučenih tramvajdžika, preko muškarača koje su svojim snažnim rukama držale mikrofone sa kojih su svakog časa pljuštale moćne feminističke parole. Osvrnula sam se užasnuta. Toliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << žena nisam videla čak ni u porodiljskom odeljenju ni u ženskom zatvoru odakle potiču moje vaspitanice - napisala je Barbara Kosmovska u romanu 'Privatan posed' koju je nedavno objavio 'Plato'. Upravo ovih dana, kao gost izdavača, zahvaljujući pomoći poljske ambasade, Kosmovska boravi u Beogradu, a biće i gost 'Budva grad teatra'. Reč je o spisateljici čiji je roman pobedio na konkursu 'Poljska Bridžit Džouns' koji je upriličen u njenoj domovini. To je roman koji na duhovit način i sa izvesnom distancom govori o svakidašnjici. Njena junakinja, Vanda, osetljiva četrdesetogodišnjakinja, u nizu grotesknih scena prolazi kroz faze preobražaja i otkrivanja, pre svega sebe. Knjiga doživela čak 30.000 tiraža i dugo bila na bestseler listama.
U vašoj knjizi ima dosta prizvuka feminizma. Kakav je vaš odnos prema muškarcima?
- Obožavam ih! I zbilja mislim da prema njima treba biti nežan i voleti ih. Znate, oni ne traže i što još važnije ne trebaju im rivalke, takmaci i grubosti. Naprotiv!
Sudeći po onome što ste napisali život počinje u četrdesetim?
- Naravno da može početi i u četrdesetim ako je žena žena i drži do sebe. Lično sam tek sada ispunjena i kao žena i kao majka i kao autorka. Četrdesete daju patinu i punoću koju ne možemo imati sa 20 kada smo nužno zgodnije, zar ne?
Vaša junakinja u romanu pribojava se samoće...
- Smatram da su strah i usamljenost dva glavna osećanja sa kojima se danas budi većina žena posle četrdesete. To ih opredeljuje da ostanu u kandžama svakodnevice i loših brakova. Jer, one više nisu tako privlačne i lepe. E, a upravo to ih udaljava od životne radosti koje (ipak) ima samo ako smo prema njoj otvorene. Uvek valja za početak makar tražiti istinu o sebi.
Takođe, vaša junakinja čitajući knjigu 'Dnevnik Bridžit Džons' nalazi da, iako je reč o ženskim temama, to ipak nije njena priča?
- Upravo tako. Problemi koji su opisivani u romanu 'Dnevnik Bridžit Džouns' nisu njeni. Tačnije, ona nema samo problem sa viškom kilograma i sličnim, da kažemo, kozmetičkim temama. Moja junakinja ima suštinski problem sa samom sobom, egzistencijalnim pitanjima i smislom. Pred njom su daleko veći zadaci. Ustalom, zašto bismo ‘prepisivali’ ono što živi bogati Zapad. Ne kažem da tamo nema vrednih stvari i dela svake vrste. Naravno, i to koliko. Ali, ni naši autentični životi nisu ‘za bacanje’. Naprotiv. I u njima se, i pored teških i problematičnih situacija, može naći, kad-tad, i lepote i izvora radosti. Nakalemiti zapadne modele, bez obzira koliko su oni tamo negde uspešni, bilo bi kao operativni zahvat plastične hirurgije koji nije uspeo.
Šta su problemi žena u zemljama tranzicije?
- Globalno govoreći, da izguraju promene u koje su zagazile. Žene su, definitivno, postale drugačije. Slobodinije i hrabrije. E sad, treba izgurati to, ostati pri sopstvenim stavovima i idejama a ne ogrubeti u tom rvanju. A žena to može. Sigurna sam! I navijam za njih, naravno. Ali, ponavljam, obožavam muškarce. Mislim da je sada nastupila generacija pametnih ćerki što je u svakom slučaju zasluga pametnih majki kojima je svojevremeno (možda) nedostajalo hrabrosti.
Vi ste profesor književnosti. Čemu učite svoje đake van nastavnog programa?
- Recimo, da prepoznaju ljubav i u književnosti u životu. Znate, ljudi su, pre svega, emotivna bića. I to nikako ne treba zaboraviti. Bojim se da nas je bitka za goli život udaljila od emotivnosti. Tatjana Nježić
