Izvor: Politika, 31.Maj.2015, 22:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Most na Kalemegdanu još uvek samo na papiru
Kombinacija skulpture i vijugave pasarele, projektovane tako da spaja tvrđavu sa šetalištem na Savi, kod Beton hale, delo je dvojice vajara Mrđana Bajića i Ričarda Dikona
Kako na najbrži način stići od šetališta na Savi, kraj Beton hale, do terase na Kalemegdanu, u podnožju „Pobednika”? Mostom. I to ne bilo kakvim, već maštovitim rešenjem koje su osmislili dvojica vajara, Mrđan Bajić i Ričard Dikon. Apstrakcija kojom se odlikuje njihov umetnički izraz, svakog >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ponaosob ali i u kombinaciji, rezultirala je, kako oni vole da kažu, intervencijom u javnom prostoru – kombinacijom skulpture i vijugavog mosta –pasarele, projektovane tako da se uklapa u krajolik a da je cena dovoljno razumna da bi jednog dana mogla i da se izgradi (za sada, grad Beograd nije otišao dalje od nominalne podrške).
Do projekta koji Beogradsku tvrđavu komunikacijski vraća do obale reka od kojih je prirodno odvojena, Bajić i Dikon stigli su nakon višegodišnje saradnje, započete 2006. godine. Kao veliki autoritet na polju skulpture, između ostalog i dobitnik prestižne Tarnerove nagrade, koju jednom godišnje dodeljuje muzej „Tejt modern”, Dikon je tada zamoljen da se uključi u restauraciju Meštrovićevog Spomenika zahvalnosti Francuskoj ali i da razmisli da neku skulpturu uradi lično, posebno za Kalemegdanski park.
– Pošto ne smatram da se skulpture mogu tek tako postaviti negde gde postoji prazan prostor, bila mi je potrebna pomoć nekog ko ovde živi i stvara, a pošto sam poznavao Mrđana – eto rešenja. Istražujući park došli smo do ideje kojom je počeo naš razgovor. Zašto ne bismo napravili nešto što je i inovativno i korisno – most. Sa svodova tvrđave imao sam više puta priliku da vidim vaše sugrađane kako pokušavaju da pređu preko prometne ulice (Bulevar Vojvode Bojovića) i dođu od Kalemegdana do reke najkraćim putem. Odlučili smo da im taj problem rešimo – podseća Dikon na događaje od pre nekoliko godina, dok razgovaramo u pauzi predavanja koje je sa Bajićem održao tokom Desete beogradske nedelje arhitekture.
I jedan i drugi svoja dela stvaraju koristeći raznolike materijale, obojica veoma zainteresovani za javne prostore (jedan od mnogih Dikonovih radova nalazi se, recimo, na Trafalgar trgu u Londonu). Stoga, ni most nije projektovan drugačije – nije reč o monolitnoj skulpturi već kombinaciji drveta, kamena, cigle, mermera, stakla, betona, čelika... Svega toga ima i na tvrđavi, pa je koherencija potpuna. Ali ne stoprocentna.
– Namera je, ipak, da se naš rad izdvaja, i da samim tim da novi ton i pogled na okolne zidine, reku, ulicu ali da istovremeno ne bude isuviše pod uticajem savremene tehnologije, ako se izuzme hidraulični lift na jednom kraju mosta – objašnjava naš sagovornik.
Iako Dikon kaže da on lično ne voli da crta jer po njemu to ubija ideju, već radije pravi modele dok Bajić izvanredno barata olovkom na papiru, njih dvojica odlično su se spontano sporazumevali, nisu morali da pregovaraju šta će ko da radi. Možda i zato što su obojica veliki poštovaoci rada onog drugog, pri čemu naš gost iz Velike Britanije ističe da mu rad u četiri ruke nimalo nije stran.
– Bila bi šteta ne izgraditi ovaj most. Ako bismo dobili rešenje koje bi garantovalo da su gradski oci stali iza projekta i rešili da se most gradi, mi bismo krenuli i u skupljanje sredstava i traženje sponzora. Ovako, možemo samo o njemu da razgovaramo – primećuje umetnik, dodajući da trenutno radi na još dve izložbe, koje će uskoro ugledati svetlost dana. Na kraju poručuje:
– Ne mislim da umetnost može da menja svet ali graditi mostove, pa čak i samo metaforično, dobra je stvar!
