Izvor: Blic, 20.Mar.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Morao sam da prebolim zanos
Morao sam da prebolim zanos
Rođeni Nišlija. Beogradski đak. Likovnu akademiju završio kod velikog Nandora Glida i Vojislava Vujisića. Godinu dana pre ratova, Boban Ilić ipak odlazi za Ameriku. 'Rat mi je pomogao de se ne vratim', kaže danas iz pozicije vajara koji je relativno brzo uspeo da postigne svoj cilj: živeti od umetnosti. Vajarstvo nije jedino sredstvo. Ponekad i slika, dizajnira nameštaj. A kao enterijerista dogurao je do angažmana za Trgovinski centar u Njujorku. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Posao veličine stadiona je, silom prilika, propao… 'Brzo sam zaboravio na biznis, ali da prebolim zanos, trebalo mi je vremena. Na sreću dođe termin za 'Art Expo' u Njujorku, koji okuplja petsto galerija iz čitavog sveta, a tu poziv za Australiju. Sad sam već u Manili gde u aprilu imam izložbu'.
Skoknuli ste do Beograda?
- Da donesem pomoć za decu u Zvečanskoj koju smo sakupili mi u dijaspori, ali i od velikog broja Amerikanaca. Sudeći po katalozima i sajtu vi ste prepoznatljiv vajar u Americi. Po čemu?
- Radim skulpture od escajga. Jednom sam u nemaštini zamislio da napravim pticu od starih kašika koje ne topim, već sečem, uvijam, zadržavam ornamentiku. Nalazio sam ih u početku na buvljim pijacama, second hands radnjama, pa u antikvarijatima i restoranima koji se zatvaraju. Dopalo mi se da tehnikom koju sam trenutno izmislio, hemijski hladnom proizvodu dam impuls života. Budući da mnogo radite, kako nabavljate escajg?
- Već nekoliko godina sponzor mi je 'Onajda', najveća kompanija na svetu. Dakle radim sa najkvalitetnijim kašikama! Izgledu mojih skulptura u mnogome doprinosi ispoliranost escajga.
Kako ste došli do takvog sponzora?
- Prvo su mi naručili dve skulpture za njihov lobi, a potom me angažovali da uradim nekoliko za njihove poklone drugim kompanijama, kao što su 'Dizni', 'Mekdolands'… Najnoviji dogovor je da mi za korišćenje mojih skulptura za advertising kampanju, zauzvrat daju tonu kašika godišnje. Za jedan rad potrebno mi je 400-500 komada, najmanji su oko pola metra, a većina je oko jedan i po metar. Od onih za pravljenje krompir pirea, mogu da pravim i figuru u prirodnoj veličini. Najvažnije je da legura bude visokog kvaliteta, da je ne hvata magnet i da figura može da stoji napolju. Vaš galerista je čuveni 'Reilly' iz Čikaga. Jeste li vi odabrali njega, ili on vas?
- Imao sam dosta ponuda, jer sam u Ameriku stigao dobro potkovan znanjem i na određenom likovnom nivou. Sa Majklom sam ušao u partnerstvo. Nije on samo moj galerista. Sam odlučujem o postavkama, i o prodaji. Kontrolišem svoj rad. Ugovor s galeristom inače podrazumeva da onog trenutka kad ga umetnik potpiše, više nema prava nad svojim delom. U mom slučaju nije tako. Nikad nisam pristao da budem zatvoren iza zavese. A zašto ste pristali da se prema vašim skulpturama izrađuju kopije?
- Pristao sam, za sada u šest odlivaka, jer će me na taj način par galerista iz 'Laguna biča' promovisati u njihovom lancu širom Amerike. Meni je važno da originali ostanu kod mene da bih mogao izlagati po svetu. Naravno, doći ću i u Beograd. Nagrađeni ste na Bijenalu male skulpture 2001. godine u Toji. Japanci veoma drže do skulpture, šta su u vašoj pronašli?
- Dobio sam specijalnu nagradu osnivača. Bilo je šetiri hiljade prijavljenih skulptura. U izbor je ušlo 50. Iako imam dvojno državljanstvo, predstavljen sam kao Jugosloven. Trenutno nije lako izaći na površinu sa figurom, a vi ste čisti figurativac u skulpturi. Šta presuđuje?
- Korporacije i država se drže po pravilu apstraktnih tema koje nikoga ne iritiraju. S galerijama bolje stojim. One imaju sluha za moje, po njihovom ukusu, pomalo agresivne radove. Ma to nije ni važno. Umetnost ne postoji zbog nečijeg ukusa, već zbog potrebe umetnika. Vi ste ipak potrefili ukus na primer vlasnika lanca 'Hajata'?
- Da se razumemo: u svetu, kad je reč o vrhu biznisa, nema jednog vlasnika. Teško je nabrojati sve vlasnike jedne kompanije. Dakle, ja jesam za jednog od njih, većinskog, uradio njegov portret. 'Motor oil' u Teksasu mi je takođe otkupio jedan rad, pa 'Montigo bej', na Jamajci, već pomenuti Japanci, za Muzej skulpture u Toji. A kakav je sud kritičara o vašem delu?
- `Ajde da ne budem skroman. Pa poznat sam - to je fakat! Razmišljate li o povratku u Srbiju?
- Sad ne. Bilo bi to ravno samoubistvu. Ali, razmišljam da kupim stan u Beogradu i da mi grad pomogne da dođem do ateljea. Objasnite to o 'samoubistvu'?
- Suviše se moja karijera zahuhtala da bih je prekidao. Poređenja radi - kao kad bi neko napustio NBA da bi igrao za 'Partizan'. Vi ste stasali pod uticajem 'Medijale', na tradiciji Henri Mura i Brankusija. Je li to i dalje put koji preporučujete?
- Danas je štetno vraćati se na njihove pozicije, u šezdesete. Korisnije je baviti se novim trendovima. Ipak rimejk je aktuelan, čak je i u modi…
- Nije loše pogledati unazad, ali ne i vratiti se tamo. Pa ko formira mnenje?
- Šta da vam kažem! Reilly ima čak 65 galerija samo u jednom kvartu u Čikagu. Tako je i u Njujorku (u Sohou), u El Eju, pa 'River Notu', u Čikagu. Oni formiraju ukus. Oni na jednom mestu pokrenu veliki broj umetnika. Oni rađaju pokret. A nakon desetak godina dolazi do muzejske selekcije, u koju uđe poneko. Stići do svega toga, posao je za čitav život. Krugovi su veoma zatvoreni.
Kad se naš umetnik suoči s njihovom 'zatvorenošću', na šta treba da zaboravi da bi izdržao?
- Da li da to kažem? Možda je bolje da sačuvaju sliku o blagonaklonom Zapadu, nego da ih upućujem šta ih zapravo čeka. Za one koji su borci za svoje ciljeve, mogu da kažem: zaboravite sve romantičarske ideje, izbacite iz glave svaki vid samosažaljenja, nema izvinjavanja pred samim sobom, zadovoljavanja alternativama i kompromisima. Tada će ono što radite da odzvoni. Ko je radio na vašoj promociji?
U početku radio sam sve sam. Potom - investitori. Ma to vam je isto kao kad se pojavi novi model automobila. Ja s tim više nemam nikakve veze. Bavim se isključivo likovnom problematikom. Koju su drugi umeli da prepoznaju kao šta?
- Kao originalnost stila. To je važnije i od talenta, i od tehnike, i od znanja, i od lokacije. Šta to konkretno znači?
- Da se nečije delo prepozna između hiljade drugih. Ako toga nema, virtouz može stići daleko, ali ne i na plato čovečanstva! Ako nije poslovna tajna, koje su cene vašim skulptura na 'platou'?
- Od četiri hiljade do 20.000 dolara. Pa, mogu li se naći u vašem ateljeu?
- Moj atelje je više nalik radionici. Pun je mašina. Nekoliko skulptura koje čuvam. Svaku koju prodam prebolim, ali sudbina je moja da ne mogu da sačuvam svoj život u komadu. Čemu inače umetnost! Stvaralački proces je san. Gledaš, sanjaš i san se stvori. Materijalizuje. Milena Marjanović
