Izvor: Blic, 11.Jan.2002, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moramo da budemo i ono što nismo
Moramo da budemo i ono što nismo
Ljubinka Klarić, mlada beogradska glumica, koja je pre samo godinu dana završila Akademiju dramskih umetnosti u Beogradu, već je na prošlogodišnjem Filmskom festivalu u Nišu dobila 'Caricu Teodoru' za ulogu u filmu 'Normalni ljudi' Olega Novkovića. Igrala je, takođe, u filmovima koje će publika imati prilike da vidi tokom ove godine - 'TT sindrom' i 'Ringeraja'. Bila je, recimo, Miledi u 'Tri musketara'. A nedavno je jedan uvaženi ovdašnji >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << kritičar napisao za nju 'zvezda je rođena', povodom uloge u Strindbergovoj 'Gospođici Juliji' na sceni Beogradskog dramskog pozorišta u režiji Milene Pavlović.
Govoreći upravo o 'Gospođici Juliji' Ljubinka Klarić je rekla da je to, za sada, njena najozbiljnija uloga na pozorišnoj sceni.
'Priznajem, bilo me je po malo strah. Stalno sam razmišljala o tome; kako ću ja da uradim tu gospođicu Juliju. I šta sam drugo mogla da uradim nego da dam sve od sebe. Istina, ne mogu da kažem da je to moj maksimum, ali trudila sam se svojski. Tim pre što je to, između ostalog, priča o uvek aktuelnoj temi, muško-ženskim odnosima.' Kako se vi lično snalazite u tim odnosima?
- I sjajno i teško. Možda je najbolje reći: sjajno-teško! U stvari, ja se osećam sjajno, a oni oko mene ne baš uvek tako sjajno. Priznajem, prilično sam temperamentna. Ne mogu drugi uvek da me isprate. Čudnovate sam ćudi. Kako gledate na aktuelnost te teme danas?
- To je zapravo univerzalna priča, samo se osvetljava iz različitih uglova. Nije to samo priča o muško-ženskim odnosima, ona je isto tako priča o težnji i potrebi (dvoje) ljudi za slobodom. Potreba za jednakošću među polovima i rušenje staleških barijera. Jasno je izražena i njena potreba da voli, mada ne znam koliko je u pitanju ljubav, a koliko zaljubljenost u sam fenomen ljubavi. Tu je, ipak, teško napraviti granicu. Čak i treći lik, Kristina, teži da bude kao svi ostali, normalni ljudi.
Vi ste za ulogu u filmu 'Normalni ljudi' dobili veliko glumačko priznanje 'Carica Teodora'. Dakle, možemo li odrediti ko su i kakvi su 'normalni ljudi'?
- To je i ključno pitanje filma. Šta to uopšte podrazumeva biti normalan? I može li se to precizno odrediti? I, do čega je došao film, a do čega vi lično?
- Film se bavi tim ljudskim potrebama za, uslovno govoreći, normalnošću. Samo bojim se da svi likovi nisu dosegli to što zovemo normalnim. 'Normalno' podrazumeva ideju o tome kako treba živeti, šta se smatra mirom i spokojstvom, a šta normalnošću. Uglavnom se svodi na to da stvari imaju svoj ustaljeni tok i da nema iskakanja. Ali, ja nisam za to. Što naravno ne znači da ne pripadam normalnim ljudima. Prosto, malo šire gledam na stvari nego mnogi koji sebe nazivaju normalnim ljudima. To podrazumeva? - Nemam predrasuda. A imam, poput gospođice Julije, potrebu za jednakošću i slobodom. Odnosno, to smatram normalnim. A sad, ne vodim računa o tome da li i drugi misle tako. Izgleda da se bitno razlikuju kriterijumi oko toga šta je to 'normalno'.
- Upravo o tome i jeste priča, ne samo filma i ne samo predstave. Možda je onda lakše živeti kroz likove na filmu i u pozorištu, ako je već nemoguće biti normalan (po sopstvenim kriterijumima) u privatnom životu (smeh). Lepo se smejete, a nedavno ste uradili zanimljivu ulogu u komediji 'Ringeraja' Đorđa Milosavljevića...
- Da, igram glavnu žensku ulogu. Mada, ne znam koliko se taj scenario uopšte bavi ženskim likovima. Pre bi se moglo reći da je akcenat na situacijama. No, u svakom slučaju mislim da će ljudi voleti da gledaju taj film, i da će se pritom super zabavljati. Što se moje uloge tiče, igram devojku koja preobraća svog dečka kriminalca u finog momka. Naime, ona ga upoznaje sa svojom porodicom, tako da on mora da laže, odnosno zamenjuje ulogu sa svojim bratom koji je student. I čas posla postane fini mladić. To se stvara čitav niz smešnih zapleta. Ne mislite li da su zamene uloga i u realnosti dosta česte?
- Uvek budemo ono što nismo a to zovemo normalnim. Nažalost, često nas taj 'normalni život' baš tera da budemo ono što nismo. A to u nekim situacijama može zaličiti i na horor. Kad smo već kod horora, snimili ste pre više od dve godine film 'TT sindrom'. Šta se dogodilo sa tim filmom? Nikad nije stigao do publike.
- Film smo snimali, čini mi se, pre tri godine. Tačnije, krajem 1999. godine. Ali, nikako da se pojavi. Ne znam tačno u čemu je problem, ali verovatno je reč o nedostatku novca. Lično, mislim da je šteta, jer sam ga gledala, doduše tehnološki nedovršenu verziju. Mislim da je dobar, uzbudljiv i kvalitetan. Onako, prilično je strašan. Šta mislite o tezi da je upravo horor žanr adekvatan današnjici?
- Ne bih baš bila sigurna. Zašto?
- Horor je bajka koju, pre svega, želimo da gledamo, a realnost je ono u čemu živimo i od čega, često, želimo da pobegnemo. A gde bismo to mogli da pobegnemo?
- Recimo u umetnost. Vi ste već 'pobegli' u umetnost. Na početku ste karijere. Šta očekujete?
- Prvo, sve što očekujem, očekujem prevashodno od sebe same. A to je?
- Očekujem od sebe da dam što više mogu ovom poslu, da ne izgubim veru, i da nikada ne stanem. Što se nagrada tiče, bilo bi lepo da svima dolaze onda kada treba, ali to je pod B, ili čak pod C, i naravno ne zavisi od mene. Idole nemam jer težim ka originalnosti, čemu bi, po mom uverenju, trebalo da stremi svaki čovek u svom poslu i u svom životu.
Tatjana Njezić
