Izvor: Politika, 18.Okt.2010, 23:18 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Moralna panika
A prekid derbija može zaista da postane „proročanstvo koje se samoostvaruje” (Merton)
Uzbunila se srpska varoš. Huligani imali pokaznu vežbu. Policija im stala na crtu, ali nekako više da se predstavi u novom svetlu nego da ih zaplaši i potisne. Najviše se uzbunile varoške abronoše. Pos’o im pade s neba. Pa onda dođe Đenova. Najskuplje plaćeni performans. Možda bi bilo bolje da se tu oposlimo, da nekako ne platimo, pa pobogu nismo ni videli loptu; češće su >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u kadru bile one motorcangle. (Odakle čoveku ideja da na utakmicu ponese motorcangle?) A ako bismo hteli da budemo zlobni onda bismo rekli kako bi mnogi odahnuli što je onaj I. B. preuzeo na sebe odgovornost za neuspeh u kvalifikacijama. Čovek je stvarno učinio mnogo za trenera, za Fudbalski savez, za igrače. Nesiguran poraz, učinio sigurnim!
Sa Đenova-spektaklom skrajnuto je ono što se dešavalo na beogradskim ulicama kontra egzibicionizmu onih kojima su uskraćena ljudska prava. Skrajnuto je u ovoj zemlji neviđeno fer-ponašanje policije, a pre svega iz pažnje javnosti je sklonjen pogled na snagu jedne ne baš malobrojne grupe mladih ljudi, očigledno pogodne za političku instrumentalizaciju. To sklanjanje našeg pogleda sa okršaja na beogradskim ulicama, putem omogućavanja pogleda na spektakularnu igru na tribini đenovskog stadiona, bilo je veoma efikasno. Dobro, možda je sve bilo slučajno, ne treba u svemu videti nameru, a pogotovo je loše, tvrdi naša vlast, kada se u svemu vidi loša namera.
Tu je i pitanje para. Troškovi učešća na Đenova-hepeningu procenjuju se na oko 200.000 evra; televizija platila za prenos hepeninga takođe 200.000 evra, a država onomad, za otkup samo jednog huligana, milionče. Do sada se, dakle, zna za sledeće finansijere: država, RTS, Fudbalski savez, a jure se još neki pa da se zatvori finansijska konstrukcija.
No, manimo ove i ovakve cinizme i usmerimo pažnju na jedan drugi aspekt onoga što se dešavalo. Reč je o konstrukciji moralne panike i o međuodnosima u kvartetu: ranjivi fenomen (grupa) – mediji – politika – kriminal. Ili ranjivi fenomen (grupa) unutar trougla oivičenog medijima, politikom i kriminalom. Bez razumevanja i poznavanja tog trougla nema objašnjenja mnogih fenomena.
U konstrukciji moralne panike, kao što pravilo nalaže, korišćene su velike reči: „čisto i prljavo” (ljudska prava i sodoma/gomora), „lojalnost i izdaja” (pa makar u pitanju bile klupske boje), sloboda (za tog i tog) i zatvor (za ove i one)... A tu su još koještarije tipa „teror huligana”, „nemoćna država”, „sistematsko rušenje državnih institucija”, „huligani će zaustaviti proces priključenja Evropskoj uniji”, „napadnute su vrednosti na kojima društvo počiva”... Otuda i nije čudo što „borba protiv nasilja i kriminala” postaje, kao što je i ranije bivalo, „apsolutni prioritet Vlade Srbije”. A onda, valjda, i policije, i sudstva, i medija... Izem ti zemlju u kojoj je borba protiv huligana apsolutni prioritet vlade. Izem ti zemlju koju mogu da (s)ruše huligani; ili država nije država ili huligani nisu huligani! Ako je od svih prijava huligana koje je napravila policija na zatvorske kazne osuđeno 2,4 odsto, ili policija nije policija, ili sudstvo nije sudstvo.
Sve dalje ide po pravilima konstrukcije moralne panike; dupla ekspozicija ponovljena više puta. Prvo, konstruiše se procedura koja uspostavlja pogrešnu vezu između cilja i sredstava, pa tako „Parada ponosa” postaje sredstvo protiv diskriminacije a za ostvarivanje ljudskih prava LGBT građana. Potom, moralni aktivisti stvaraju strah od „pedera” i unose ga u osetljive i pogodne aktivističke grupe. U trećoj fazi svi imaju pokazne vežbe. U četvrtoj mediji daju interpretativni okvir i faktički stvaraju „pseudodogađaje” i uvezuju ih u celinu – nije stvarno ono što se dogodilo već ono što mi kažemo da se dogodilo – i proširuju ih na „slične” događaje, sve do oktobarskog događaja iz 2000. godine, al’ niko ne pomenu doba mitinga s kraja osamdesetih (reč je o modelu konvergencije, po Stjuartu Holu). U petom koraku se prozivaju institucije kontrole. (Usput, a baš tada, u ključnim od pomenutih institucija imamo zahteve za veće plate i za bolju opremu za suzbijanje nereda.) Institucije kontrole su aktivirane. Potom, da bi se institucije držale u vatri i da bi se po pravilima „spirale uvećanja” došlo do velike priče (profit je profit), mediji konstruišu pa najavljuju još jedan pseudodogađaj, i to onaj koji će se tek desiti. Prekid derbija u najavi, pojačava i širi aktivnost moralnih propovednika, moralni aktivisti se pripremaju, mediji daju interpretativni okvir pseudodogađaja u najavi, agensi društvene kontrole preduzimaju mere... A prekid derbija može zaista da postane „proročanstvo koje se samoostvaruje” (Merton). I šta dalje? Kako finalizovati „spiralu uvećanja” i moralnu paniku? Ko će se „oposliti” u kvartetu: ranjivi fenomen ili ranjiva grupa (LGBT građani, sport i sportisti ili bilo šta drugo), politika, kriminal, mediji? Znamo samo čemu se ko nada! A znamo i da analiza očekivanja i nada daje strukturu počinioca i odaje inicijatore i finansijere.
sociolog
Srećko Mihailović
objavljeno: 19.10.2010.
