Izvor: NoviMagazin.rs, 16.Okt.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Zar nisu mogli neki drugi
Kako se baš oni uzdigoše iznad konkurenata? Jesu li do uspeha stigli snagom ličnosti i ponuđenih programa ili više “sticajem okolnosti”, koji je baš njima išao i prilog? Nije li se pritom išlo “mimo reda” i “dobrih običaja”?
Ovakva pitanja su gotovo uobičajena prilikom svakojakih selekcija, ali se ovih dana postavljaju i povodom tri vrste izbora, i to na najprestižnijim globalnim nivoima. Jedna od retkih niti koje povezuju budućeg generalnog sekretara UN >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << Antonija Gutereša, dobitnika Nobelove nagrade za mir Huan Manuela Santosa i američke predsedničke kandidate Hilari Klinton i Donalda Trampa, jeste upravo – nedoumica kako se baš oni nađoše na tim visokorangiranim pozicijama?
Prema prilično rasprostranjenim, čak i neutralnim mišljenjima bilo bi pravednije, ili bar logičnije, da su glavne uloge na ove tri strateške pozornice poverene nekim drugim akterima. Razlozi za osporavanje su različiti, s nejednakim dozama zasnovanosti.
Niko ne osporava da je portugalski diplomata kvalifikovan da preuzme rukovođenje administracijom svetske organizacije. Bio je i nacionalni premijer, a donedavno i čelnik Visokog komesarijata UN za izbeglice, što ga čini posebno pogodnim kadrom u vreme svetske “migrantske krize”.
Problematičnost je iskrsla, reklo bi se, mimo njega kao takvog. Sa svih strana se, naime, insistiralo da bi trebalo da se desi ono što nikada nije bilo. Da po neformalnom, a uvaženom načelu regionalnog rotiranja, prvi put na to mesto dođe predstavnik istočne Evrope ili još bolje – predstavnica, pošto su porasli zahtevi da se vođstvo u palati na Ist riveru najzad poveri jednoj ženi.
Obe te opravdane težnje su izjalovljene odabirom muškarca iz zapadne Evrope (po četvrti ili peti put, ako se računa i kratko v.d. postavljenje na startu UN). Deo odgovornosti za takav ishod snose i istočni Evropljani i žene jer nisu imali jedinstvene nastupe. Važniji deo odgovornosti je na velikim silama, koje su opet na tajnim sastancima došle do kompromisa, koji se ispostavio važnijim i od regionalnog rasporeda i od takoreći opšteg vapaja da se prekine s “muškim monopolom”. Posebno će biti zanimljivo da se otkriva zašto je Rusija odustala od istočno-damskog pristupa na kojem je, navodno, insistirala do pretposlednjeg časa.
Ne bi bilo spora ni oko dodele Nobela za mir lideru iz Bogote, čiji sporazum s Revolucionarnim oružanim snagama Kolumbije (FARK) treba da okonča građanski ratu u kojem je za 52 godine ubijeno više od 220.000 i raseljeno oko pet miliona ljudi. Ponovo je, međutim, “đavo bio u detaljima”. Kolumbijci su na referendumu odbacili dotični aranžman, doduše uz slab odziv (pod naletom uragana) i s minimalnom razlikom od 0,4 odsto, a tek predstoji i mirenje sa drugom gerilskom grupacijom ELN.
Nobelov komitet u Oslu obrazložio je nagradu tumačenjem da na referendumu “nije prevladao glas protiv mira nego protiv delova sporazuma” koji mogu da se popravljaju. Ostaje činjenica da se u rekordnom broju od 376 kandidata za priznanje – od sirijske civilne zaštite čije su akcije spasile živote oko 60.000 sunarodnika i stanovnika grčkih ostrva koji su pomogli masama izbeglica, do pape Franje i kancelarke Angele Merkel – mogao naći i laureat čiji je učinak uverljiviji od nagrađenog.
Bolji izbor kadrova mogao je da se nađe i u finalnom nadmetanju za predsednika Amerike. O tome ubedljivo govori i činjenica da tamo građani prvi put treba da se opredeljuju između dvoje favorita koji im nisu po volji: većina anketiranih tvrdi da nisu skloni ni demokratkinji ni republikancu.
Kako i zašto je došlo do takve situacije u SAD, sigurno će se istraživati poduže. Nezavisno od ishoda izbora, na Amerikancima je da preispitaju partijski i ukupni izborni sistem iz kojih su proizišle mahom neprihvatljive kandidature za rukovođenje državom.
Žalosno bi bilo ako se ispostavi da se Amerika, koja je decenijama služila kao, makar i relativizovani, uzor demokratije, sadašnjom izbornom kampanjom – s vulgarnim ruženjem protivnika i čeprkanjima po njihovim privatnostima, čiji “špicevi” podsećaju na rijaliti šoue i krimiće – kandiduje za partnera protivnicima demokratije. Osim Trampa, koji u tim zastranjivanjima prednjači, treba se “štrecnuti” i zbog učvršćivanja nepotizma, koji simboliše Hilari, jer bi njena izborna pobeda pokazala da je Amerika zapala u dvoporodične rokade Buša oca i sina, kao i supružnika Klinton, u vrhu vlasti ili pri njemu (uz omanju i vrlo relativnu pauzu, takoreći čak od 1981. godine, o čemu je Novi magazin već pisao).
Sva tri procesa odlučivanja o vrhunskim titulama – UN, Nobela i Amerike – posredno sugerišu da slede nova odstupanja od poželjnih ishoda. Iliti, da sada parafraziram Voltera, što više pričamo da težimo poboljšanju, tim više štetimo dobru.
Trebalo je da gensek UN bude Istočnoevropljanka, da Nobelovu nagradu dobije neko ko mir uverljivo održava, kao i da se u Americi suoče rivali koje većina smatra podobnim za nacionalne lidere. Ništa se od toga nije dogodilo, što još jednom potvrđuje da je još svašta nepoželjno širom sveta, pa i ovde, i te kako mogućno.
