Izvor: NoviMagazin.rs, 22.Mar.2020, 11:55 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Zamaskirani i bez maski
Zaraženi smo i tematski. Koronavirus se nametnuo kao priča nad pričama i uspostavio gotovo tematski monopol. Ako neko i uspe da ga nekim slučajem u razgovorima ne pomene, taj takoreći nije vredan ni pomena.
Zasluženo je, reklo bi se, udarna vest bez premca jer masovno remeti, pa i oduzima živote. Ujedno tumba režime više od najmoćnije opozicije i primorava ih da zavode vanredna stanja kako bi bar pokazali da podanike mogu da “dovode u red”, kad već ne mogu da obuzdaju >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << zaraznog “okupatora”.
S pravom zabrinuti, ipak ne bismo smeli da dozvolimo da nas udarci tog “nevidljivog neprijatelja” ošamute toliko da više ne vidimo ni sve što nam sistemski napada iste organe kao i virus jer nam prosto bode oči, ide uz nos i oduzima dah. Duže od pandemije koja nas sada mori traje pandemija naših svekolikih zanemarivanja opšteg interesa, uz izrugivanje znanju zarad “estradnokratije” (niz lidera liči, primećeno je, na televizore ili mikrofone u ljudskom obliku).
Mnogo pre nego što su nam preporučene zaštitne maske, na naše živote su navučene maske kao na kakvom karnevalu gde su dozvoljena kršenja opštevažećih normi ponašanja. Iako kovid-19 ostavlja utisak da je samo naslednik prethodnih koronavirusa, njegovom razvoju, pa i samom nastanku dobrim delom su doprinela svakojaka zastranjivanja u kojima su interesi napretka često išli nauštrb potreba opstanka.
Sledi sažetak iz uvida u mnoštvo analiza takve povezanosti. Jedinstveni nalaz glasi: zdravstvo ni u jednoj zemlji (čast eventualnim izuzecima) nije dovoljno pripremljeno za ovakav nalet. Pretežno je zanemarivano zarad manje vitalnih ciljeva – uskogrudog profiterstva, megalomanskih troškarenja, naoružavanja… Još pre četiri godine britanski eksperti su upozorili da bi vlasti širom sveta morale da u srednjem roku preduzmu 29 suštinskih intervencija kako bi se izbegla smrtonosna i paprena globalna zdravstvena kriza. Tek sada, prinudno, zdravlje izbija u prvi plan.
Opšteprihvaćen je i zaključak da je globalizacija na novom ispitu. Doprinela je širenju zaraze, ali bez nje nema ni zaustavljanja pošasti jer je neophodna globalna saradnja.
Krajnosti se dodiruju posebno u slučaju Kine – iz nje je kovid-19 krenuo, a sada se od nje očekuje da iskustvom i opremom bitno doprinese njegovom planetarnom suzbijanju (Vučić: Verujem u brata Si Đinpinga). Pojedini hroničari slute da će ona tako širiti i svoj globalizatorski uticaj na druge države u vidu zvanično nagoveštenog “zdravstvenog puta svile”.
Već odomaćeno, nažalost, skrivanje i potcenjivanje činjenica takođe je uzelo danak. Peking je sa zakašnjenjem uvažio medicinsku dijagnozu, čime je propustio da blagovremenim merama bar uspori epidemiju, a Donald Tramp se sprdnje s virusom manuo tek kad je Amerika postala jedan od novih epicentara zaraze.
Opšti je utisak da je pandemiji doprinelo i sve slabije funkcionisanje globalnih i lokalnih institucija. Zbog toga je opalo poverenje javnosti u njih, pa je sada otežano i sprovođenje vanrednih mera koje preporučuje “naknadna pamet” nadležnih.
Nebriga o zdravlju planete još je jedan uzročnik sadašnjeg pobolevanja čovečanstva. Neobuzdanom eksploatacijom prirode poterali smo, preciziraju uz ostalo eksperti, divlje životinje da se u potrazi za hranom približe gradovima i u bliskom kontaktu prenose viruse s njih na ljude (kao što je, pretpostavlja se, to slučaj s kovid-19).
Napadi vlasti na profesionalnu elitu takođe su pripomogli ekspanziji epidemije. Pojedini lideri sebe su proglašavali sveznajućim i omalovažavali eksperte do te mere, da se uobičajilo ismevanje stručnog mišljenja dok su se razmahivale partokratija i propaganda nauštrb kvalifikacija i fakata. U razmahu takvog politikantskog nipodaštavanja i istovremenog samoljublja nespremno je i ovde dočekana stvarna pandemijska opasnost.
Kad se sve navedeno uzme u obzir, nema mesta čuđenju kako nas je pandemija snašla kad je “ničim nismo zaslužili”. Za one koji se tvrdo drže za “ničim zasluženo”, dodajem još malo sastojaka protiv umišljene nedužnosti – liferovanje službenih “lažnih vesti”, nekažnjivost odgovornih, ruiniranje solidarnosti, uobraženje da su za nevolje krivi drugi, narcizam lidera, pa i masovnu ravnodušnost pred očiglednim povodima da je vreme za promene radi zdravijeg života u svakom smislu.
Epidemija nije slučajni događaj koji kapriciozno i bez upozorenja napada, naprotiv, svako društvo proizvodi svoje ranjivosti, podučava istoričar medicine Frenk Snouden. Iz njegovog opsežnog intervjua Njujorkeru izdvajam još nekoliko akcenata: bolesti ne nastupaju haotično prema društvu, njihovi nosioci se selektivno šire da istraže ekološke karakteristike koje su ljudi stvorili i koje nam pokazuju ko smo (zapravo) mi, a izučavajući njih, upoznajemo i strukturu društva, životni standard i političke prioritete.
Ako je tako kako ovaj specijalista kaže, dok podseća i na epidemije koje su sudbonosno menjale razne poretke, virusi nisu isključivo štetočine. Dok nas primoravaju da stavljamo zaštitne maske, demaskiraju mnoga štetočinstva moderne civilizacije naspram kojih se svi pravimo nevini…
