Izvor: NoviMagazin.rs, 03.Maj.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Za sve koji se ne prave ludi
Najnovija katastrofa migranata u Sredozemnom moru predstavljala je, za sve koji se “ne prave ludi”, iznenađenje samo po broju žrtava. Pre nego što se udavilo njih više od 800, ove godine je već ista sudbina, u više “incidenata”, zadesila još toliko nevoljnika iz Afrike i Azije koji su poverovali krijumčarima da mogu da ih prevezu do evropskog tla, kao “obećane zemlje”.
Iz rekordne brojke pogibija u siromaškoj reprizi legendarnog i elitnog Titanika, proizišla >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << su, pak, nova i dalekosežna, humanitarna i strateška preračunavanja. Pomorski put između severne Afrike i južne Evrope ozvaničen je kao najopasniji granični prelaz (bar po ilegalne migrante) u svetu, prevazišavši i rizike u zaraćenim regionima – konstatuje ženevska, nevladina, Globalna inicijativa protiv transnacionalnog organizovanog kriminala (GIPTOK). Tekuće švercerske avanture na tom prostoru predstavljaju “humanitarni ekvivalent preskakanju Berlinskog zida u Hladnom ratu”, pošto se i sada mnoštvo “izlaže smrtnoj opasnosti u nadi da će se domoći boljeg života” – ocenjuje londonski Telegraf.
Svi mi koji volimo da uživamo u čarima Mediterana teško možemo da poverujemo u tako dramatične opise zbivanja na moru u kojem se, stvarno ili u mašti, češće nego igde drugde napolju opuštamo od stresnih kopnenih svakodnevica. On je, doista, čudesni teatar, sa izmešanim scenama: hedonizma, egoizma i militantnosti, spoja i sudara civilizacija, najlepšeg turističkog odmarališta i istrajnog poprišta nadmetanja velikih sila; kolevka demokratije i njenog relativizovanja, pa i svojevremenih sunovrata, sa suficitima emocija, i razbibrige i brige, a sa deficitima u nizu “suvoparnih”, pogotovu računovodstvenih, stvari…
Ovom prilikom, prigodno, čini mi se vanredno indikativnom i paradoksalnom situacija u kojoj, dok Evropa gubi prekookeanski značaj u premeštanju težišta partnerstva i rivalstva sa Atlantika na Pacifik, i dok raste uticaj evroskeptika, sve više neevropljana rizikuje i daje živote u naporu da, bar privremeno, postanu Evropljani. Takvog fenomena poodavno nije bilo.
Pogotovu kad se, kao danas, propoveda da se glavni pravci globalne budućnosti uveliko trasiraju mimo Starog kontinenta. Koga bi “novije” sile, od SAD do Kine, da etiketiraju kao “živi muzej”, iako je baš on vekovima bitno uticao – pobedama, porazima, kolonizacijama i dekolonizacijama, kompromisima u prilagođavanju promenama odnosa i snaga i interesa – da svet prihvatamo takav kakav jeste, čak i kad, kao danas, uveliko više nije prevashodno zavisan od njegovih (evropskih) ćudi…
Evropa je, da se podsetimo, svojim emigracijama ključno doprinela stvaranju “novih svetova” – po Severnoj i Južnoj Americi, kao i u Australiji, a mestimično u Africi i Aziji – a sada se našla pred bumerang izazovom: da prihvati imigraciju koja u njoj traži svoj novi svet. Savremena globalizacija kao da teži da krug zatvori tamo odakle je pokrenuta – u Evropi.
Paradoks je svoje vrste to što Evropa, sa opadajućim natalitetom, prosto vapi za uvozom “sveže krvi”, ali da još nema zajedničke kriterijume – ko je za takvu “infuziju” podoban. Njena Unija bi htela “priliv mozgova” i strogo kontrolisane dopune nedostajuće radne snage, a nije izradila jedinstven mehanizam kojim bi, uz sinhronizovan i precizan registar nacionalnih potreba, tako nešto obezbedila. Unutar nje jačaju političke snage s pokličima da i uvoz stranaca i prihvatanje stranih modela razvoja ugrožavaju nacionalnu samobitnost, uz mestimične zahteve da se oružanom silom spreče isplovljavanja brodova sa ilegalcima koji “nižim nadnicama otimaju i radna mesta i pripadajuće socijalne beneficije, domaćoj masi očajnika”.
Preko je potrebno, kažu znalci, da EU preduzme više od dosad preduzetih konkretnih mera za sinhronizaciju potreba za importom ljudstva, a bez kršenja svojih osnovnih principa. Predloga je u izobilju, čak toliko da se međusobno isključuju.
Čuli su se, tako, predlozi da se preventivno bombardovanjem unište brodovi koji prevoze ilegalce iz severnoafričkih luka. Odgovoreno im je da su upravo zapadne vojne intervencije dovele do povećanja talasa izbeglica koji izbavljenje traže na Zapadu, a čija je moralna odgovornost da njihove zahteve prihvati pošto je, na primer, srušio diktatore u Avganistanu, Iraku i Libiji, posle čega su nastale haotizacije tipa “skuplja dara nego mera”.
Nije izvesno da na Zapadu postoji dovoljan stepen saglasnosti oko toga šta treba da se učini da bi se hitno zaustavio i dugoročno preusmerio vanredno povećani priliv pečalbara i azilanata. Ako i dalje ne bude znao šta će dugoročno s njima, neka prouči ovdašnji projekat “Beograd na vodi”, za koji smo upravo saznali da će potrajati ne nekoliko, poduže najavljivanih, već 30 godina, što je valjda dovoljno vremena da se, uz Arape, makar malo “ugrade” i pečalbari iz EU, kojoj bismo da se priključimo…
