Izvor: NoviMagazin.rs, 17.Sep.2017, 18:04 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Vremena nevremena
Nalazim se na mestu do kojeg katastrofalni udar još nije dogurao, ali se nadam da će uskoro stići i ovde – izvalio je reporter jedne američke televizije u direktnom prenosu o kretanju uragana Irma.
Nije mučenik, naravno, prizivao zlo već je samo nespretno izrazio želju da i on izvesti s prve linije fronta, da ga nevreme ne zaobiđe i upropasti mu vanrednu priliku da se istakne sopstvenim raportom o “događaju dana” i uvrsti se među novinarske “zvezde”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs <<
Nada mu se izjalovila, ali su se, srećom, izjalovile i najave kataklizmičnih posledica naleta “dosad najjačeg uragana” na Floridu i karipske zemlje. Gubici će se poduže proračunavati, ali se već sada kompetentno procenjuje – kako prenose Njujork tajms i Vašington post – da su i ljudske žrtve i materijalna šteta znatno manje od pretpostavljenih na osnovu prognoza da predstoji maltene “lokalni smak sveta”.
Do “poštede” je došlo zbog niza iskakanja “morske nemani” iz zacrtane putanje – saopštavaju meteorolozi. Florida je, izveštava se, relativno dobro prošla zahvaljujući – Kubi. Deluje kao politička ironija, s obzirom na iznova uzdrmane odnose Vašington–Havana, to što je posle naleta na deo “komunističkog ostrva” uragan oslabio i donekle pomilovao “poluostrvo kapitalističke imperije”. Poštedeo je tako i masu građana Floride kubanskog porekla, koji su izbegli iz kastrizma i mahom ostali njegovi ogorčeni protivnici.
Gotovo istovremeno odigravala se i drama druge vrste, koja je takođe nagoveštavala “lokalni smak sveta”. Napetosti povodom nuklearnih provokacija Severne Koreje dostigle su novi vrhunac i primorale Savet bezbednosti UN da joj, kao pretnji po globalni mir, zavede još oštrije sankcije.
Kaznene mere udarile su na najosetljivija mesta. Severnoj Koreji su ograničene isporuke energenata, zabranjen joj izvoz tekstila, uz blokadu doznaka više od 90.000 njenih ljudi koji rade u inostranstvu – navodi kineska novinska agencija Sinhua. Ako se jednoglasno usvojena rezolucija dosledno sprovede, biće to dosad najteži udarac po vitalnim funkcijama ustrojstva komunističke dinastije Kim.
Pjongjang je pretio da će ošinuti po SAD ako se usvoji njihova rezolucija u Savetu bezbednosti. A pošto su za njenu ublaženu, ali i dalje oštru verziju glasali i Kina i Rusija, pre će biti da se stvari kreću – ne ka širenju nuklearnih egzibicija već u pravcu “odobrovoljavanja” Kim Džong Una da pristane na obnovu pregovora o rasplitanju krize.
Održivo rešenje nije, međutim, na vidiku. Peking i Moskva insistiraju na konceptu “dvostrukog zamrzavanja”: severnokorejskih nuklearnih proba i američko-južnokorejskih vojnih manevara, što je povezivanje koje Vašington odbacuje “jer su manevri legalni, a nuklearni testovi nelegalni”. Pjongjang pak istrajava da mu se prizna status nuklearne sile iako se i Kinezi i Rusi zalažu za denuklearizaciju Korejskog poluostrva…
Prvi put se svet u celini suočava sa dve otvorene opasnosti po svoj opstanak – s maksimalnim zagađivanjem i prirodne i političke atmosfere, pri čemu obe prete postepenim ili naglim masovnim uništavanjem. Stradanja u “elementarnim nepogodama”, poduprta ljudskim neobuzdanim eksploatacijama prirode, veća su čak nego u ratovima, saopštavaju istraživači, a širenje nuklearnog oružja, navodno nagomilanog da se ne upotrebi, sve više podupire Ajnštajnovo upozorenje da će se “četvrti svetski rat voditi toljagama”.
Učestale su i prirodne katastrofe i pretnje arsenalima za masovno uništavanje, ali se zasad ipak ne ostvaruju najcrnji scenariji za to duplo nevreme. Možda umišljamo da se u našim životima, kao u matematici gde minus puta minus daje plus, isplati – malobrojnima, svakako, po običaju – usavršavanje civilizacije koja svoj opstanak zasniva na povećavanju pretnji njenom opstanku. Gotovo kao kriminalcima koji svoje obezbeđenje pojačavaju kad god čine neko nedelo.
Budemo li nastavili tako, nećemo otići daleko. Pogotovu što smo u severnokorejskom nuklearnom slučaju i doprinosom klimatskim lomovima – najopasnijim fenomenima, uz organizovani kriminal i terorizam – već otišli predaleko.
Uteha bi mogla da se potraži u širenju pokreta za racionalno ponašanje. Ali, njegov uspeh bi već bio ravan ubrzanoj evoluciji, pa i još nepraktikovanoj vrsti revolucije za koju, reklo bi se, kao da pomnije nego sebe spremamo – robote.
Sklon sam da poverujem da ćemo se kad-tad ovih dana sećati kao vremena nevremena. I da će se opet čuti prozivka “gde si bio kad je grmelo”, samo onda iz sve malobrojnijih grla koja prežive nuklearna, zagađivačka, strateška i druga kršenja pravila opšte dobrobiti. Ako u toj eventualnosti bude i novinar pomenut na početku ovog teksta, nije isključeno, nažalost, da će se on Irme prisetiti samo kao varijante priče o “starim dobrim (ne)vremenima”.
