Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Sep.2016, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Vreme posle istine
Zabasali smo bogazama na kojima je sve manje nevinih, pošto sa svih strana, pogotovu u političkom životu, nadiru novi dokazi u prilog drevnoj, optužujućoj, izreci “kad te jednom prevare oni su krivi, kad te drugi put prevare krivi ste i ti i oni, a kad te treći put prevare sam si kriv”
Većina nas, ovde i drugde, mogla bi u tom smislu da se uvrsti u višestruke delinkventne povratnike, naročito po navedenom trećem osnovu, sugerišu svekolika dostupna istraživanja. >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs <<
Iz njih se prosto nameće zaključak da je još veći krivac svako ko kaže da nikad nije bio, niti jeste, ni prevarant ni prevareni. Preterivanje? Da proverimo.
Hajde da se, za početak, mi ovdašnji prisetimo bar nečega što smo se naslušali: tvrdnje da u ratovima na prostorima bivše SFRJ “nismo učestvovali”; referenduma da “niko spolja” neće odlučivati o Kosovu; uveravanja da smo “pobedili NATO”; procena da su nam međunarodne sankcije, kao i globalna ekonomska kriza, “nove šanse”; obećanja po kojima bismo već poodavno bili u EU; nosilaca otpora proevropskom kursu koji se sada, na vlasti, trude da ga ubrzaju; garancija da će penzije biti “poslednje u koje će se dirnuti”, da bi onda bile prve na udaru rezova; izjalovljenih najava da više neće biti ni partokratije ni pritisaka (preko podrazumevajućih) na štampu… Ali, u skladu s jadikovkom “da se jadan za zelen bor uhvatim i on bi se jadan osušio”, usred naših naprezanja da postanemo deo sveta, on je počeo da se “balkanizuje”, upadajući u sudare isključivosti i druge kontraproduktivnosti.
Dobrim delom zbog toga, sada se s posebnom zabrinutošću prati kampanja za izbor predsednika SAD, zemlje koja i dalje najviše utiče na globalna kretanja. Prema raspoloživim podacima, prvi put u tamošnjoj novijoj istoriji građani će morati da izaberu jednog od dvoje neželjenih kandidata jer većina anketiranog biračkog tela ne bi volela da na čelu države vidi ni demokratkinju Hilari Klinton ni republikanca Donalda Trampa, a još više ni nekog od tradicionalnih autsajdera.
Trka ka Beloj kući čak je poduprla slutnje da živimo u vremenu “posle istine” (post-truth), u kojem će se prevlast sticati boljim baratanjem neistinama, fabrikovanjem i skrivanjem podataka bitnih za opredeljivanje birača. Takvi metodi oduvek postoje u autokratijama, ali danas prosto zgranjavaju prodiranjem u najusavršenije i najmoćnije demokratske sisteme.
I Hilari i Tramp su, u ispitivanju javnog mnjenja, mahom okarakterisani kao osobe kojima se ne može verovati na reč. Nestranačka organizacija Politifact je među istraženih 169 Trampovih iskaza pronašla 129, a među 212 saopštenja Klintonke 59 neistina. Izveštačica sa znamenitog Harvarda napominje i da favorizovani dvojac jedan u drugom vidi “lažova kome ne treba poveriti ni da vlada državom, niti da brani interese običnih građana”.
I bez ovih nalaza dovoljno se znalo ko su i ona i on, pa su ipak pobedili u unutarstranačkoj selekciji. Iako je ona simbolizovala liniju nepotizma (predsednikovanja oca i sina Buš, pa muža i, eventualno, supruge Klinton), kakva je iz Vašingtona s pravom kritikovana u Severnoj Koreji i Kubi. Iako je on zapretio posezanjem nuklearnog oružja i antiimigrantskim najavama osporio imigrantske temelje Amerike.
Iako je ona “pobrkala” službene i privatne načine komunikacije dok je bila šefica diplomatije. Iako on nije obelodanjivao podatke o (ne)ispunjavanju poreskih obaveza.
Iako je ona još ranije uhvaćena u neistinitom prikazivanju dolaska 1996. u Bosnu. Iako je on do malopre istrajavao da je Barak Obama nelegitimni predsednik (kao da nije, a dokazano jeste, rođen u SAD).
Dodatna mana je to što se pretpostavlja da oni sebe nisu doživljavali kao lažljivce već su bili uvereni da je realnost ono kako je oni doživljavaju ili je se prisećaju, ili je programiraju, a ne ono za šta postoje dokumenti i nepobitne činjenice, na koje bi trebalo da se oslone svi koji pretenduju na oblikovanje javnog mnjenja i građenje državničke karijere.
Ali, živimo u vremenima u kojima su fikcije prečesto važnije od fakata. Ako (u politici) nešto nije izmišljotina, nismo spremni da mu poverujemo – ironisao je komentator njujorške televizije CBS.
Svojevremeno su znameniti pisci otvarali nove prostore za diferenciranja između realnosti i odstupanja od nje. Ivo Andrić je elegantno rekao da “od onog što nije bilo i što nikad neće biti vešti pisci prave ono što jeste”. Američka književnica i aktivistkinja Maja Angelou kao da se nadovezala kad je napisala da “fakti mogu ga potisnu (zamrače) istinu”.
Politika “posle istine” ima i dobre strane, konstatuje londonski Ekonomist, ukazujući da je neslaganje s monopolom na istinu srušilo komunizam. Ali, dodaje, pokazuje i lošu stranu jer je mnoge ljude lažima zavela i zapostavila, a vladajuću elitu prekomerno osnažila i obogatila.
Kako sada stvari stoje, politika “posle istine” ima prođu. S njom su izdejstvovani i Bregzit i urušavanje autoriteta prema migrantima “previše saosećajne” kancelarke Angele Merkel. Ali, mene lično zabrinjava: šta sledi posle “post-istine”, naročito ako se ispostavi da je to samo unapređenje laži, koje su nas i dovele dovde gde smo i na koga smo, lokalno i globalno, spali.
