Izvor: NoviMagazin.rs, 05.Jul.2015, 10:02 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Vreme “čuda”
Ne verujemo u čuda, al’ da ih ima, ima ih – parafraza je davnašnje krilatice iz Buenos Ajresa. Na nju me, različitim povodima, podsećaju savremena zbivanja širom planete, pa i kod nas.
Krenimo odavde. U nadmetanju na vrhunskim evropskim i svetskim borilištima, više desetina naših sportista se – ovih dana, u vrlo kratkom roku – okitilo medaljama što, u tako impresivnoj seriji, niko nije očekivao. Postigli su i ono što je izgledalo nemogućno: da se, vanredno, više >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << odličja u Srbiju slije spolja, nego što ih odavde predsednik Republike prigodno, neštedimično i mestimično polemično, šalje stranim odabranicima…
Još je veće čudo, ali onespokojavajuće, ovo što se sada događa u Grčkoj i povodom nje. Kolevka demokratije se ispostavlja kao problem koji podriva temelje dosad najuspešnijeg udruživanja demokratskih snaga, Evropske unije. Dodatni je paradoks činjenica da je ona, čija je antika nenaplativo zadužila svet – Aristotel, Aleksandar Veliki, Arhimed, Aristofan, da se zadržimo na sažetku inicijala A, u dugoj listi njenih velikana – od pre pet godina država koja je, zbog svojih i tuđih zastranjivanja, postala epicentar evropskog finansijskog zemljotresa i meta međunarodnih uterivača naplate, do neotplativosti nagomilanih, dugova.
Kako sada stvari stoje (dok je ovaj tekst išao u štampu, još su tinjale nade da su mogućni ustupci u poslednji čas) samo neko novo “čudo” bi moglo da izgladi odnose između Brisela i Atine, bez štete po obe strane, koja bi bila veća po Grke, a dalekosežnija po evrozonu i EU.
Šta god izglasali na nedeljnom referendumu o ponudi EU za dalje stezanje kaiša, Grcima predstoji dugoročno ekonomsko posrtanje – ili po zahtevima kreditora ili zbog još surovijeg samostalnog suočavanja sa sopstvenim slabostima. Pred gomilanjem neizvesnosti oko nivoa patnji, povlačili su novac iz banaka, praznili rafove u samouslugama, demonstrirali…
EU tvrdi da je pripremljena za neugodnosti koje bi mogle da proisteknu iz grčke drame, ali analitičari upozoravaju da su izvesne neprijatnosti neizbežne, pogotovu što se nadovezuju na niz istrajnih iskušenja. Strateške izazove pedantno nabraja komentator Špigla, ističući da, (začudo) suprotno smislu EU, rastu – nacionalizmi i podsećanja na nemilosti istorije, dok se ispostavljaju i manjak demokratičnosti i opadanje značaja Evrope u globalnim poslovima.
Koleginica BBC-ja, ukazuje da se na Starom kontinentu sve izrazitije sudaraju dve struje: tradicionalna – bankari, krupni kapital i klasične partije – navikla da svoju volju nameće odozgo, i nekonvencionalni pokreti koji bi da akcijama odozdo promene postojeće stanje. Ona konstatuje i da se sa obe te strane šire zahtevi za promenama, za “novu Evropu”. Kao barjaktari takvih težnji se, opet začudo, ističu premijeri Britanije i Grčke Dejvid Kameron i Aleksis Cipras koji – sasvim različitim putevima ka promenama – zaoštravaju testiranje objedinjavajućih moći nemačke kancelarke Angele Merkel, kao neformalne liderke EU.
Ništa manje čudno ne izgledaju ni razvrstavanja spoljnih aktera oko finansijskog statusa Grčke. Američki dobitnici Nobelove nagrade za ekonomiju, Džozef Stiglic i Pol Krugman, sugerišu da ona treba da kaže “ne” ponudi internacionalne “trojke”. Li Kećijang – premijer Kine za koju se sluti da bi mogla, uporedo sa Rusijom da se okoristi trzavicama na Zapadu – poziva, pak, na dogovor kojim bi Atina da ostala u zoni evra.
Najsložniji su, začudo, katastrofičari. Po njima, sve može da bude još gore. Situacija, po jednima, podseća na atmosferu pred Prvi svetski rat, drugi “vide” propast EU, treći – sunovrat Grčke u neupravljivu državu pri čemu bi moglo doći do prisilne smene vlasti ili prestrojavanja ka nezapadnim silama, a prognozira se i širenje krize, pogotovu na nekompletirane i neefikasne državnosti.
Izvesno je, međutim, da se krize u Evropi opasno nagomilavaju. Osim grčke, u njih se ubrajaju: oružani sukobi u Ukrajini, zatezanje odnosa sa Rusijom, rast evroskepticizma kao i desnog i levog populizma sa elementima ksenofobije i separatizma, prezaduženost, preterani budžetski deficiti, nagli masovni priliv emigracije iz zaraćenih i obeznađenih krajeva Azije i Afrike, drastično povećavanje socijalnih i regionalnih razlika…
Iz takvog sticaja nevolja, može da se sa uspehom izađe samo ako se izvedu bitne internacionalne i nacionalne reforme. Tranzicija pred kojom je Evropa danas može da se delimično uporedi sa transformacijama koje je njen istočni deo doživeo posle pada Berlinskog zida. Mnogo je napora uloženo da se pobedi hladnoratovski protivnik i da se ona tada objedini, a sada je pored napora, potrebna i mašta da bi se modernizovalo i očuvalo to jedinstvo, neophodno i za održavanje visokog rejtinga na međunarodnoj sceni.
Srbiji, stoga, predstoji ubrzano prilagođavanje novim okolnostima, s povećanim strateškim ulozima, na putu ka EU. Slutim da će morati da čini “čuda”, poput sportista, ali bez medalja, jer će morati da neprestano beleži pobede – nad samom sobom, što podrazumeva, uz ostalo, da ne može da ostane neutralna…
