Izvor: NoviMagazin.rs, 28.Maj.2017, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Votergejtski šegrti
Najširoj međunarodnoj i američkoj javnosti već poduže se ne ostvaruje jedna od retkih zajedničkih želja – dan bez Donalda Trampa u udarnim vestima. Nezaobilazan je takoreći globalno, bezmalo kao u ovdašnjim medijima sveprisutni nam lokalni lider.
Rekordni publicitet novi kormilar Bele kuće zadobio je svojim originalnostima, među kojima u prvi plan izbija okolnost da je on prvi demokratski izabrani šef države u modernoj istoriji kome se neprestano predviđa prevremeni >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << odlazak s najviše dužnosti. Stvari su dogurale dotle da se čak i njegova “istorijska” prva turneja po inostranstvu naširoko komentariše kao pokušaj da se udalji od neprilika na domaćoj političkoj sceni.
Istrajno mu kritički nastrojeni Njujork tajms napominje da je i posetama Saudijskoj Arabiji i Izraelu Tramp podsetio na sudbinu Ričarda Niksona. Dotični je, navodi se, posetio te zemlje u junu 1974. kako bi ublažio sve veći pritisak afere Votergejt, da bi samo dva meseca kasnije, u okolnostima “sličnim sadašnjim”, podneo ostavku na položaj predsednika SAD.
Sličnost se ponajviše ogleda u činjenici da je Nikson zglajzao u procesu početom pod optužbom da je “opstruisao pravdu” što se pojavljuje i kao slutnja u “slučaju Tramp”. U oba slučaja reč je bila o izborima.
Niksonu je dokazano da je prisluškivao rivale iz Demokratske partije, što je dugo poricao, a Trampu i njegovom timu se prebacuje, što oni takođe poriču, da su bili u dosluhu s ruskim partnerima pomoću kojih su možda izvojevali trijumf u trci ka Beloj kući. Karakteristično je, takođe, da su u oba slučaja na meti bili štabovi demokrata.
Ne bih se ovom prilikom upuštao u povode i detalje (opsežno opisane u prošlom broju Novog magazina) tekuće višestruke istrage. Istakao bih, pre svega, da opterećujući nalazi o Trampu, njegovim saradnicima i uključenosti Kremlja (što on demantuje) u oblikovanje izborne volje Amerikanaca tek treba da se dokažu, kao i činjenicu da i sada, kao i onda, glavnu mobilizacijsku moć iskazuje istraživačko novinarstvo. Onda su do pada Niksona doveli reporteri Vašington posta, a u sadašnjoj istrazi učestvuju svi mediji, svaki na svoj način, mahom uz slutnje da je opet narušen Ustav SAD.
Tramp i njegove pristalice brane se da su žrtve novog “lova na veštice”. Istovremeno, kritičari njemu lično najavljuju impičment (suđenje u parlamentu za pretpostavljena ogrešenja o predsedničke obaveze).
Ni od “lova na veštice” u antikomunističkoj pomami na početku Hladnog rata ni od impičmenta nije bilo dalekosežne vajde. Američki sistem je oba procesa prevazišao bez većih, dugoročnih problema. Jedan od najvažnijih partnera mu je Kina, čijim kapitalizmom upravlja Komunistička partija, a od parlamentarnih suđenja dosad niko nije stradao. Doduše, Nikson se povukao pre smene, a za obaranje Endrua Džonsona 1868. i Bila Klintona 1998. (zbog laganja u “aferi Monika”) nije bilo neophodne većine u Kongresu.
Takve većine nema ni u sadašnjem Kongresu kojim dominiraju Trampovi republikanci. Nije isključeno ipak da bi eventualni dokazi o neprikladnim vezama njegove ekipe, pa i njega lično, mogli da ih nagnaju da se priključe opozicionim zahtevima za pomnu istragu koja bi mogla da dovede do impičovanja predsednika. Tramp ionako nije bio po volji stranačkom establišmentu.
Svi oni mi liče na votergejtske šegrte. Imaju osnova da se upuste u impičment, koji je Nikson izbegao tek ostavkom, ali se boje da bi mogla da prevladaju pravila rijalitija “Šegrt”, u kojem se Tramp pročuo po otpisivanju igrača lakonskom presudom “Otpušten si”, koja bi sada mogla da važi i za sve koji ne odgovaraju ni njegovom političkom “šouu”.
Šegrti su, reklo bi se, i Tramp i svi koji su u kontaktu s njim. Svako tek peče zanat s nedoživljenim. O tome svedoče kako odstranjivanja neposlušnih a vrhunski kvalifikovanih, tako i prozivke na njegov račun za davanje prednosti bespogovorno lojalnima nad kvalifikovanima i nepristrasnima.
Na šegrte mi, dok ovaj tekst ide u štampu, liče i mnogi drugi državnici. Neki uče na Trampovom usponu, neki na njegovim posrtanjima.
Lično mislim da je ceo svet u statusu votergejtskog šegrta. S dovoljno razloga da srubi kontraproduktivne vladare, ali u strahu da bi bez njih stvari mogle da se izmetnu u nešto još gore, ne preduzima ništa antisistemski bitno.
Votergejt je, međutim, pokazao da se sistem može promeniti. Bitno, bar za neko vreme koje je istrajnim protokom čak prvi put Belu kuću poverilo crncu, Baraku Obami.
Druga pouka iz Votergejta je upozoravajuća. Svi koji su se opustili u veri da su svrgavanjem simbola kršenja demokratskih pravila završili posao, doživeli su da ih realnost opovrgne. Da od Niksona “evoluiraju” samo do Trampa, ili već kako ko i gde, pa i ovde, imenuje tranziciju od jednog do drugog razočaranja.
