Izvor: NoviMagazin.rs, 17.Jan.2016, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Vejavica jakih reči
Zasipaju nas, ovde i drugde, vejavice jakih reči. Neke nam lede krv u žilama, neke zamagljuju poglede, neke čak navlače različite sisteme da se “nasankaju”, a najčešće deluju u skladu s poslovicom “nije pao sneg (jaka reč) da pokrije breg, već da zverke ostave tragove”.
Više nego putare sneg u januaru, najširu javnost je iznenadilo novo oružano prepucavanje na Balkanu. Hrvatska se oprema projektilima iz SAD a Rusija obećava Srbiji neku vrstu raketnog štita, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << uz izričita zvanična uveravanja da jedna drugoj time ne prete. Obe strane kažu da samo jačaju sopstvenu odbrambenu moć, Zagreb kao član NATO, a Beograd kao vojno neutralan, ne precizirajući od koga bi se branili u okruženju koje smatraju prijateljskim.
Originalnosti situacije doprinele su i izjave gostujućeg nam ruskog vicepremijera Dmitrija Rogozina sunarodničkom Sputnjiku koji ga je, uz ostalo, priupitao: “Kako Rusija može pomoći Srbiji da odgovori na činjenicu da je Hrvatska odlučila da kupi ili dobije od Amerike ofanzivno oružje”? U naslovu intervjua “Jak saveznik zaštitiće Srbiju od bilo kog agresora”, sadržan je sažetak odgovora, dopunjen akcentom da će “prisustvo jake vojne države – saveznika Srbije umiriti bilo kog agresora”.
Kao ključne, mogla bi da se dožive odrednice koje sugerišu saveznički status, s obzirom na okolnost da Srbija istrajava na “vojnoj neutralnosti”, i dok korača ka EU, unapređuje saradnju s NATO, čiji se odnosi s Moskvom mestimično ocenjuju kao mogućna imitacija Hladnog rata. Dok je ovaj tekst išao u štampu, nije se registrovao demanti, ili bar relativizacija, takve Rogozinove oznake, niti je, zarad uravnotežavanja, pomenuto da i u Zapadu vidimo saveznike.
Kao jedina protivteža moglo bi, anegdotski, da se doživi davanje državljanstva Srbije američkom glumcu, pevaču i majstoru u borilačkim veštinama Stivenu Sigalu. I on je izrazito krupan, kao Rogozin. A koji je takav svoj stas naveo kao razlog zbog koga nasilnici nisu nasrtali ni na njega, ni na njegove prijatelje, što je sugerisao i kao perspektivu razvoja odbrambenih odnosa između Rusije i Srbije (bez pominjanja pojačanja u obličju Sigala).
Priča po kojoj će Rusija braniti naš teritorijalni integritet dok mi težimo da se integrišemo sa Zapadom, kao da nema kraja. Zasad se najizvesnijim čini da bi prostor bivše SFRJ mogao da, u odnosima među velikima, dobije na značaju kao uvoznik proizvoda njihovih industrija naoružanja, iako Balkan ima mnogo preče potrebe nego da se, u novoj verziji, reprizira kao “bure baruta”.
Jedna od tih egzistencijalnih potreba je ovde i poštovanje načela slobode štampe i dostojanstva novinara. Ispostavlja se, u najkraćem, da novinari opravdano protestuju što je premijer otezao sa obećanom smenom ministra odbrane koji je uvredio našu koleginicu (i sve žene) kao i da ima osnova za slutnju da Ministarstvo unutrašnjih poslova “drži na oku” pojedine novinare.
I dok se među nama rasplamsava polemika o dozama cenzure i autocenzure, prilično je zanemarena potreba da političari povremeno “cenzurišu” sami sebe, bar toliko da ne zamajavaju javnost. Najnoviji konfuziju izazvao je ministar spoljnih poslova kad je – kao su preneli mediji – izjavio da poštuje Hrvatsku, Crnu Goru i Makedoniju kao Papuu Novu Gvineju. Opaska je mnoge zasmejala kao “duhoviti” prekor susedskoj trojci zbog podrške neuspelom pokušaju Kosova da uđe u Unesko, ali bi, u suštini, mogla da bude shvaćena i kao nehotični kompliment, jer smo se upravo Papuancima iz sve snage divili – zato što su se uzdržali, u ovom slučaju, od podrške Prištini.
Ko šta priča i zna li (se) zašto, sve je teže ustanoviti. Ruski predsednik Vladimir Putin je ponovio krilaticu “ako je moglo Kosovo (da se otcepi) zašto ne bi mogao Krim”, što vuče na pretpostavku da bi, u perspektivi, mogla da se napravi trampa u priznanjima dve amputacije teritorijalnih integriteta (Srbije i Ukrajine).
Istovremeno, osporeno je nekoliko globalnih “svetinja”. Položaj kancelarke Angele Merkel je uzdrman – potvrđuje i Špigl – zbog politike “širom otvorenih vrata” za izbeglice, čiji je talas zaoštrio razlike ne samo među članicama EU, nego i unutar Nemačke, kojoj je prepuštena, u ovom trenutku nezahvalna, liderska uloga u stabilizovanju kontinentalnih prilika. U SAD se kampanja za budućeg šefa Bele kuće “lomi” između “nepotizma” Hilari Klinton i Džeba Buša, i anketnog podilaženja šou-konzervativizmu Donalda Trampa.
Usporen je osetno, javlja se ujedno, privredni rast Kine na kome se dobrim delom zasnivala globalna ekonomija. Cena donedavno vrlo skupe nafte pada dramatično (što se ovde jedva oseća), iako su je lomovi na Bliskom istoku, kakvi su sada, obično dizale, čak toliko da Rusiju ugrožava više od sankcija koje joj je Zapad zaveo zbog pripajanja Krima. Severna Koreja je objavila da je isprobala hidrogensku bombu...
U takvom stanju stvari, dobro bi bilo da se izbegavaju prejake reči, pogotovu u krajevima podložnim svakojakim strateškim nevremenima, kakav je prostor bivše SFRJ. Prejake reči su nas, ipak, zavejavale s naslovnih stranica pojedinih tabloida, podstičući iluzije da bi nekakav svetski sukob mogao da stvarnost preokrene u našu korist, ma šta to značilo. Izgledi za svetski sukob su, međutim, mnogo manji čak i od umišljene vajde za nas u njemu.
