Izvor: NoviMagazin.rs, 17.Dec.2017, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Uspon na upražnjeno mesto
Dok sam se spremao da u ovom tekstu prvi proglasim Emanuela Makrona za evropskog političara godine, pretekoše me Nemci.
Grad Ahen mu je dodelio tradicionalnu i prestižnu nagradu “Karlo Veliki” za doprinos kontinentalnom jedinstvu, uz obrazloženje da je laureat “hrabri pionir oživljavanja evropskog sna” koji “Evropu odlučno vraća u srca građana”.
Kao da želi da potvrdi upućene mu komplimente, udario je kontru najmoćnijem čoveku današnjice, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << za kakvog i dalje važi šef Bele kuće, a koji ne pokazuje dovoljno razumevanja za Evropljane. Na poklič Donalda Trampa “Učinimo Ameriku ponovo velikom”, čime je sugerisao zanemarivanje ostatka sveta, lansirao je devizu “Učinimo planetu ponovo velikom” i ovih dana podario pozamašne stipendije za trinaestoro američkih istraživača, kojima je dozlogrdilo da slušaju kako njihov predsednik negira nalaze da neodmerene ljudske aktivnosti zagađivanjem atmosfere bitno doprinose učestalim klimatskim lomovima. Takvim gestom Makron je posredno sankcionisao Trampa kao “otpadnika” od globalne saglasnosti, pa stoga njegovi “disidenti” zaslužuju “pribežište” u inostranstvu.
U međuvremenu je francuski predsednik poprilično zatalasao i duhove na celom Zapadu. Zamerio im je da su se uvoštili, zapostavivši maštu, ambiciju i viziju. Niko ne može da se zaljubi u finansijsko tržište, budžetske perspektive i slično, potrebne su “velike (inspirativne) priče” da bi se pridobili građani, poručio je.
Sebe predstavlja kao političara koji kipti od velikih priča, mašte, ambicija i vizija. Zalaže se za korenite promene u Evropskoj uniji tako da se najzad i narod pita za njeno ustrojstvo, da se održavaju masovne konsultacije, da se na izborima za kontinentalni parlament pojave nadnacionalni kandidati, da Unija ojača odbrambenu samostalnost, a njene članice i pojedinačnu vojnu preduzimljivost, kao i da dobije zajedničkog ministra finansija. Plus da se EU razvija u “više formata”, pa ko može brže neka ide brže, a drugi neka se potrude da ih pristignu.
Sve navedeno i još mnogo toga, Makron predlaže s ciljem da se EU očuva kao prostor najboljeg življenja, a da istovremeno ne izgubi konkurentnost u sve oštrijem globalnom nadmetanju i tvrde i meke moći. Zasad se, nažalost, nagomilavaju prepreke ostvarivanju takvog cilja.
Činjenica je, međutim, da se Makron ispostavlja kao majstor za ispunjavanje rupa u nacionalnom i praznog prostora u internacionalnom poretku. Prvo je osnivanjem novog političkog pokreta odstranio sa vlasti i šansi za njeno osvajanje sve “rupičaste” klasične francuske partije, a zatim je iskoristio šansu – koja mu se ukazala Bregzitom, američkom dozom introvertnosti i nemačkom prezauzetošću formiranjem nove vlade – da se doživi, makar privremeno, kao “novi lider Zapada”.
On svakako ne uobražava da će mu takvo titulisanje potrajati. Računa ipak da će se drugi prikloniti ili okolnosti pogodovati njegovim pogledima na svet, koji podrazumevaju isprepletanost partnerstva i rivalstva.
Kad je Trampa i Vladimira Putina kritikovao da deluju protiv zapadnih vrednosti otvorenog društva i tolerancije, poručio je i da bi za Evropu bilo kontraproduktivno (a mislim i nemogućno) da se izoluje od SAD i Rusije. Nada se da će obe te velesile shvatiti da ne treba da potcenjuju Evropu.
U nemačkim izborima je navijao za Angelu Merkel, a kad je ona krenula u otegnuto sastavljanje vlade, navijao je za održavanje velike koalicije, kojoj ni kancelarka ni socijaldemokrati nisu bili skloni. Sada je pak izjašnjavanje o Makronovim inicijativama jedna od važnih stavki u pregovorima za formiranje vlasti u Berlinu.
Ako se sve to nas ne tiče, šta nas briga. Ali takav stav – brini samo o svojoj naciji – šteti Evropi, ocenjuje nemački filozof Jirgen Habermas. Nacionalizmi guraju u ratove, upozorava Makron.
Ono što se nas sada tiče svakako je Makronov stav da EU ostaje otvorena za prijem novih članica sa Balkana. U programskom govoru na Sorboni precizirao je da je važno da ovdašnje zemlje ne okrenu leđa Evropi i “krenu u pravcu Rusije ili Turske ili autoritarnih sila koje ne podržavaju naše vrednosti”.
Nešto od potreba da se dokaže privrženost evropskim vrednostima moglo je biti pomenuto u najavljenom susretu Makrona i predsednika Srbije Aleksandra Vučića u Parizu, o kojem nije bilo vesti dok je ovaj napis išao u štampu. Prethodilo mu je pismo u kojem je Makron potvrdio nameru da poseti Srbiju čim bude “imao priliku za to”.
Uz ocenu da je Beograd “važan strateški partner” Pariza, pošiljalac je imao i specifikaciju: “Želim da privučem Vašu pažnju na kvalitet francuske ponude u sektoru infrastrukture, posebno urbane i aerodromske i u oblasti energetike. Više francuskih preduzeća je pozicionirano za velike ugovore u Srbiji u tim oblastima”.
Sa istančanim osećajem za istoriju, Makron je pritom podsetio na značaj savezništva u Prvom svetskom ratu. Nije pomenuo prolećni incident kad je ovdašnja vlast, zbog odluke tamošnjeg suda da ne izruči traženog sa poternice, na tri meseca zamrzla putovanja ovdašnjih zvaničnika u Francusku.
Valjda je podrazumevao da je ovde u međuvremenu shvaćeno da u privrženost evropskim vrednostima spada i neprikosnovenost sudske vlasti. Ako se prevario, to će teže pasti nama nego njemu.
