Izvor: NoviMagazin.rs, 24.Sep.2017, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: UN na raskršću
Ujedinjene nacije treba reformisati, slažu se svi državnici, ali nikako da se dogovore kako da ostvare taj neophodni poduhvat. Možda bi im bilo lakše kad bi krenuli stopama našeg ministra spoljnih poslova.
Ivica Dačić je usnimljen kako pred početak rasprave o pomenutim reformama prilazi američkom predsedniku Donaldu Trampu, obaveštava ga, kako kaže, da su “Srbi najviše navijali za njega” (na izborima protiv Hilari Klinton), pa da bi valjalo da nam dođe u goste, >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << na šta mu je, prema istom prepričavanju, sagovornik uzvratio davanjem imena “osobe za kontakt” i raspitivanjem “da li Ana Ivanović još igra tenis”. Kad bi ovakvih dalekometnih, koliko i neprotokolarnih, izliva prisnosti bilo više, UN bi se toliko reformisale da zaista više ne bi ličile na sebe.
Ali, svet upravo ulaže vanredne napore da se UN oporave i da počnu ponovo da liče na sebe, na organizaciju – s mandatom svih država – za efikasno čuvanje mira, poštovanje međunarodnog prava, uvažavanje različitosti i prosperitet prožet solidarnošću. Svega toga danas ubrzano manjka.
Živimo u vremenima povećanih egzistencijalnih i strateških neizvesnosti, koje ne poznaju granice. Kao na karikaturi El Rota u madridskom Paisu, s parom koji pilji u mali ekran da vide “koja nam se (nova) katastrofa (ratovi, klimatski lomovi, terorističke i nuklearne pretnje) danas servira”.
U takvoj situaciji logično je da se pojavljuju inicijative za modernizovanje rada UN, kao jedine sveobuhvatne, legalne i legitimne organizacije za planetarnu dobrobit. Ovih dana su se kao njihovi nosioci pojavili njen generalni sekretar, portugalski diplomata Antonio Gutereš i Tramp.
Obojica traže, a pristupnicu su njihovim apelima potpisali predstavnici oko 130 (od ukupno 193) članica UN, da se Sekretarijatu svetske organizacije daju veća ovlašćenja, da smanji njenu birokratiju, troškarenje, “mlaćenje prazne slame” i druge neracionalnosti koje je ometaju u ostvarivanju uzvišene misije. Na sastanku pred samit na 72. zasedanju Generalne skupštine Gutereš i Tramp su pokazali spremnost da iz sve snage doprinesu povećanju efikasnosti i poboljšanju oslabljenog autoriteta UN, uz smanjivanje “dupliranih kapaciteta i prekomernih izdataka”. Gensek je čak izjavio da mu se čini da je neko organizaciju konspirativno projektovao tako da ne funkcioniše kako treba.
Rusija se, prema dostupnim izveštajima, nije pojavila na reformskom sastanku, uz obrazloženje da je organizovan bez široke konsultacije i da je opet neka vrsta stvaranja bloka u prilog interesima SAD. Da je baš tako, ne bi se na njemu valjda pojavio ministar ovdašnje “neutralnosti”, koji je nedavno u Beogradu izjavio da je za merenje kvaliteta međunarodnih odnosa Srbije indikativno i to što on kao šef diplomatije lako dobija telefonsku vezu sa ruskim, a nikako sa američkim resornim kolegom. Ali, đavo će ga znati, što bi se reklo.
Slutim, međutim, mnogo veće paradokse. U nespremnosti da menjaju sebe i međusobne odnose, glavni zvanični akteri međunarodne scene usredsređuju se na reformu UN, tim pre što znaju da niko od njih nije spreman je izvede, pošto podrazumeva ustupke drugima, izvan njihovih monopolizovanih pozicija. Savet bezbednosti UN, čije se reformisanje takođe godinama traži jer njegov sastav proizlazi iz prevaziđenog duha Drugog svetskog rata i ne odgovara novom rasporedu snaga u svetu, istrajno protivreči savremenoj realnosti. Nijedna od njegovih pet stalnih članica, s pravom veta, pa i praktičnog odlučivanja o sudbini sveta, ne pristaje da u taj krug privilegovanih primi još neku silu ili prihvati nadmoć bilo koje u njihovim, sve složenijim, međusobnim odnosima.
Bez promena u radu i pristupima članica Savetu bezbednosti, teško je zamisliti bio kakvu bitnu promenu u funkcionisanju UN, osim u daljem smanjivanju njenih funkcionalnosti. Možda preterujem. Ali, dok je ovaj tekst išao u štampu načuo sam Trampov govor u Generalnoj skupštini UN, u kojem je istakao da SAD nikome neće nametati njen sistem, ali da se ne mogu nekažnjeno trpeti režimi poput severnokorejskog (čijim je nuklearnim provokacijama zapretio “samoodbrambenim” uništenjem) iranskog, sirijskog, venecuelanskog, pa i kubanskog. A za takav pristup nema jednoglasnu podršku ostalih velikih sila.
Prokazani delovi sveta, prema Trampu, idu dođavola. Otpadnički režimi su pretnja svetu, dodao je, podsetivši posredno na etiketu Džordža Buša mlađeg o “osovini zla”.
Još bi veću opasnost mogla da predstavlja svađa velikihsila oko toga ko je otpadnik. Kako sada stvari stoje, sve češće takve vide jedne u drugima, pri čemu su sklone da se namire preko leđa trećih zemalja.
Pošto se ovih dana navršilo 56. godina odpogibije drugog generalnog sekretara UN Daga Hamaršelda nad Afrikom, gde je pošao u mirovnu misiju, mnogi se prisećaju njegove poruke da “UN nisu stvorene da čovečanstvo bude u raju već da bi sečovečanstvo spaslo od pakla”. Ako ništa drugo, bar im se mora priznati da su dosad u tome uspele, pa da ih samo treba menjati toliko da ostanu iste na sadašnjoj raskrsnici, bar u Hamaršeldovom smislu.
