Izvor: NoviMagazin.rs, 14.Jun.2015, 10:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: U taktu Obame i Merkelove
Sa medijskog stanovišta, najoriginalniji rezultat skupa šefova država i vlada G7, grupe sedam industrijskih sila, bio je – izostanak udarne vesti. Bar one koja bi nas nagnala da se ponadamo da nam, ovdašnjima i drugima, uskoro – može biti bolje ili da sledi nešto još gore od ovoga što proživljavamo.
Iako živimo u vremenima ubrzane istorije, proklamacije tog samita su prilično ličile na rezolucije iz prevaziđenih jednopartijskih sistema, u kojima je bilo najvažnije >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << da se održi postojeće stanje stvari, uz uveravanja da baš to, stanje bez promena, vodi ka promenama u prilog budućim generacijama. Kao najvažnije – stavke u njemu, istaknute su: održavanje sankcija protiv Rusije, sve dok traje njena amputacija dela Ukrajine, uz pretnje njihovim zaoštravanjem ako Moskva odstupi od dogovora o primirju; zatim, bitno smanjivanje emitovanja gasova u atmosferu do kraja ovog veka; kao i istrajno suzbijanje terorizma. I jedno i drugo i treće, može da potraje takoreći u nedogled, izvan bioloških mogućnosti, bar pozamašnog dela savremenika, da se proveri šta je od tih smernica (ne)ostvareno.
Takva dugoročnost odgovara svim vlastima. Naravno, i ovdašnjim – sviklim da obećavaju znatno više nego što i same veruju da mogu da postignu.
Samit G7 u bavarskim visovima mogao bi, makar po meni, da prevashodno bude upamćen po sinhronizaciji poteza SAD i Nemačke, dugotrajne globalne supersile i na nov način obnovljene evropske velesile. Njihova usaglašavanja čine mi se najdalekosežnijim, neobjavljenim, rezultatom sastanka na vrhu zapadnih sila. Sve je išlo, rekao bih, po taktu američkog predsednika Baraka Obame i predsednice nemačke vlade Angele Merkel.
Obamin prvenstveni cilj bio je da učvrsti jedinstvo zapadnih saveznika u suočavanju s ruskim “ekspanzionizmom, oličenom u aneksiji Krima”. Kancelarka Merkel ga je u tome podržala, uprkos protivljenju mnogih joj sunarodničkih biznismena, i takvim pristupom osigurala Nemačkoj izrastanje u globalni autoritet. Zajedničkim nastupom, izdejstvovali su dogovor o drastičnom smanjivanju emisije otrovnih gasova, a ujedno nagovestili da se bez saglasnosti te dve sile, uprkos gloženjima oko američkih neovlašćenih prisluškivanja u Nemačkoj, više ništa bitno ne može događati po zapadnoj Evropi (i njenim “priključenijima”) čak i kad one kod kuće trpe žestoke udare opozicije.
Ispostavili se ova slutnja tačnom, bićemo svedoci stvaranja novog partnerstva koje prevazilazi statuse pobednika i gubitnika u dva svetska rata i oslanja se na potonji razvoj događaja, pogotovu na epilog hladnog rata. Hvala vam na svemu što ste (do pada Berlinskog zida i posle) učinili za nas – rekla je, kao domaćin, Merkelova Obami, koji je uzvratio da susretom s njom nazdravlja “jednom od najjačih savezništava koje je svet ikada video”…
Partnerstvo između Vašingtona i Berlina poduže je bilo poremećeno zbog američkog samosvojnog, a pokazalo se i neosnovanog, napada na Irak 2003. Kao i, prethodno diskretnije, zbog prekookeanskih rezervi prema konceptu ujedinjene Nemačke za preuređivanje Evrope kojim je energično poduprt raspad bivše SFRJ, a čemu je tek posle, ključno doprinela Amerika.
Zanimljivo je da se naši kontakti sa obe te strane upravo sada pojačavaju. Premijer Aleksandar Vučić se tek vratio iz SAD a već se priprema da uskoro ugosti Merkelovu. Doduše, još ne znamo ni šta je u gostima zaista čuo, mada slutimo da će mu nešto slično gošća reći: proces priključivanja Srbije Evropskoj uniji, potrajaće sve dok se ne postigne usaglašeno rešenje za Kosovo, koje sada nije ni na pomolu.
Podjednako je predvidljivo i šta će on čuti kad se, tim i drugim povodima za nadgornjavanje velikih sila, odazove pozivu da poseti Moskvu. S njenom podrškom našem teritorijalnom integritetu računamo, ali pod uslovom da ona ne sputava našu integraciju sa EU, koja nam velikom većinom osporava pomenuti integritet.
Kao što osporava i pripajanje ukrajinskog poluostrva Rusiji, za šta je njen predsednik Vladimir Putin poodavno rekao: “Kad je moglo Kosovo, može i Krim”. Da li je time nagovestio mogućnost specifične trampe priznavanja akata suprotnih međunarodnom pravu?
Nema nikog ovde ko bi kompetentno potvrdio ili opovrgao takvu glasinu, uz koje se pridodaju teze i o podeli teritorijalnog integriteta. Čijeg i koliko?
Više od nas će, verovatno, znati – Obama i Merkelova. Ali i njih oboje, bez kojih nema ovde održivog rešenja, zasad nemaju dovoljno volje pa ni vremena za dovršavanje “nezavršenih poslova” na prostorima bivše SFRJ. Pogotovu što komadi nekadašnje nam federacije pokazuju spremnost, retku u svetu, da radije za druge ostanu nedovršeni, nego za sebe i međusobno – dovršeni…
