Izvor: NoviMagazin.rs, 11.Okt.2015, 10:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Tragom Stivena Hokinga
Tekuća kriza u svetskim odnosima bitno se razlikuje od mnogo toga proživljenog, a možda ponajviše – od sudbine jednog od najbriljantnijih savremenika, britanskog kosmologa Stivena Hokinga. Njemu, fizički paralisanom, mozak radi na mlazni pogon, što je brzina kojom se ona planetom fizički širila ali, pri tom, i prilično paralisala nadležne mozgove.
Zadugo je, uz to, Hoking (73) nadživeo kompetentna medicinska predskazanja da će ga, kao još vrlo mladog, neizlečiva >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << bolest brzo poslati na onaj svet. Za razliku od izlečivih strateških bolesti koje su – u globalnim, takođe kompetentnim, političkim operacijama – ubrzavale masovne odlaske sa ovog sveta…
Duh tih protivrečnosti između izuzetne pojedinačne (ne samo lične) i kolektivne sudbine, kao i potrebe da se one prevaziđu ili bar donekle usklade, pomalja se na, takoreći, svakom koraku. Osetio sam ga, na specifičan način, i na prošlonedeljnom, petom godišnjem, Beogradskom bezbednosnom forumu gde se više od 100 diskutanta s raznih strana sveta – a u organizaciji Beogradskog fonda za za političku izuzetnost, Evropskog pokreta u Srbiji i Beogradskog centra za bezbednosnu politiku – upustilo u potragu za odgonetanjem sve izraženije zagonetke: “Može li Evropa da redefiniše samu sebe”?
Odgovor je, u najkraćem: ne samo da može, nego i mora. Proizišao je iz okolnosti koje zvuče i kao kompliment i kao prokletstvo.
Kao kompliment, jer mase s proširenog Bliskog istoka, širom Afrike, pa i iz krugova ilegalaca sa zapadnog Balkana, ne vide nigde ništa bolje od umrežavanja u EU. A kao prokletstvo se tamo doživljava vanredno veliki nalet došljaka koji bi zatečeni politički nacionalni pluralizam, pretumbao u internacionalni pluralizam, u kome bi, potencijalno, interesno objedinjavanje došljaka prevagnulo nad uobičajeno podeljenim starosedeocima i, kad-tad, uspostavilo vlast dođoša nad domaćinima…
Nezavisno od svakojakih proklamacija, u toku je vanredno redefinisanje statusa država u ovom veku, po kriterijumu: ko koliko može da prihvati došljaka, pečalbara ili izbeglica. Na najvećem testu je Evropa – čije su izbeglice i kolonijalisti stvarali “nove svetove” širom planete, ali koja nije spremna da se sada od nje, stare, odande pravi novi-novi svet. S bar jednim ubedljivim obrazloženjem nigde nije stvorila, niti je igde iko napravio društvo sa približno tako usklađenim principima pravne države i istovremenog poštovanja zakona tržišta i socijalne saosećajnosti, kao što su to ostvarile, gotovo sve vlasti u zapadnoj Evropi.
Potreba za redefinisanjem je pojačana višegodišnjom finansijskom krizom, čiji je vrhunac oličen u modernoj grčkoj tragediji, da bi se na nju nadovezala najezda izbeglica i migranata, privučenih gostoprimljivim podsticajima, naročito iz Nemačke, gde su sada zvanično prikočeni. U principu, Evropa ostaje pri svome – da prihvati sve koji se spasavaju od ratnih užasa, ali ističe da njena prihvatna moć nije bezgranična, i da još nije postignuta saglasnost među članicama EU, koliko koja treba da ih primi, registruje, procesuira i da za to bude finansirana iz zajedničkog fonda…
Redefinisanje u međunarodnim zbivanjima je, inače, postalo opšta pojava. Amerika i Rusija predvode po broju imigranata, ali se drže po strani u pogledu bliskoistočnih emigranata. Na Bliskom istoku su, pre svega u Siriji, te dve sile stvorile situaciju u kojoj nije izvesno koliko su jedna protiv druge, da li zajedno rade protiv treće strane (terorističke “Islamske države”) ili možda samo oblikuju novu stvarnost čije obrise možemo da naslućujemo, u vidu ruskog održavanja Asada na vlasti do sledećeg dogovora Vašingtona i Moskve o njegovoj nezahvalnoj sudbini, preraspodeli sfera na Bliskom istoku, kao i njihovom “peglanju” drugih neusaglašenih prioriteta, koje bi moglo da se protegne od Krima do Kosova.
Uopšte uzev, prolazimo kroz maratonsko – redefinisanje. Redefinišu se Evropa i Bliski istok, kao i odnosi: SAD-Rusija i njihovo obostrano ekonomsko usredsređivanje ka Dalekom istoku, posebno u nivelisanju odnosa s Kinom; između demokratije i kapitalizma; u pristupu klimatskim lomovima; razgraničavanju izbeglica i pečalbara…
Šta će iz svega toga da proiziđe? Izvesno je samo da je Evropa glavna meta tumbanja.
Dok se na Bliskom istoku uglavnom preganjaju SAD i Rusija, izbeglice hrle ka Nemačkoj i drugim “državama blagostanja”. Preko nas, koji smo Minhenu i Berlinu sada, po javnim proklamacijama, efektivno bliži nego ikada u poslednjih sedam decenija.
Vratimo se na kraju onome od koga smo počeli ovaj napis – Hokingu. Na pitanje novinara madridskog Paisa “kakva će biti sudbina ljudskog roda”, odgovorio je da će ona “zavisiti od sposobnosti da pronađe drugo mesto u svemiru, pošto je sve veći rizik od razaranja planete Zemlje”. Gde baš sad da to kaže popularni naučnik, kad nas naši vrhovnici uveravaju da smo znatno bliži carstvu zemaljskome nego nebeskome…
