Izvor: NoviMagazin.rs, 20.Dec.2015, 11:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Timski i ekološki nastup
Tek pri svom izdisaju, ova godina je dozvolila da sebi priuštimo nekoliko olakšanja, kao simboličnu nagradu za sve što smo od nje morali da pretrpimo. Kao zlatna ribica ispunila je tri želje Evropljana: da se, uprkos svakojakim nevoljama, opet iskažu kao predvodnici borbe za ozdravljenje planete, da nagoveste da su veći izgledi da se Balkanci “evropeizuju” nego da se kontinent “balkanizuje”, i da ujedno zaustave uzlet antievropskih, radikalno nacionalističkih, snaga.
>> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs <<
U EU odavno nije zabeležen takav het-trik. Globalna konferencija, u Parizu, o klimatskim promenama, završena je prvim konsenzusom svih država o merama za spasavanje, zagađenjima uzdrmane, Zemlje. Otvaranjem prva dva poglavlja u pregovorima za učlanjenje Srbije, EU je pokazala spremnost da vrednuje kooperativnost Beograda u dijalogu s Prištinom i potvrdila da je Zapadu stalo da prostori bivše SFRJ, s nizom “nedovršenih poslova”, budu pod njegovim okriljem. Takoreći istovremeno, francuski birači su većinski odbacili ponude ksenofobičnog, ultradesničarskog, Nacionalnog fronta, ne poverivši mu upravu ni u jednom izbornom regionu.
Za sva tri raznorodna ishoda zajedničko je to što su proistekli iz originalnih timskih radova. Najzad su se lideri svih država složili da je ostavljanje podesnih uslova za život i dalekim potomcima bar isto toliko važno koliko i dominacija nad neposrednim podanicima. Najzad se i u Srbiji priznaje da se do otvaranja poglavlja u procesu pristupanja EU, došlo pregnućima svih vlada u poslednjih 15 godina. Najzad su se i Francuzi u dovoljnoj meri mobilisali – čemu je, pored odricanja od pasivizacije u vidu “belih listića” – znatno doprinela preporuka levičara da, tamo gde nisu ušli u drugi izborni krug, njihove pristalice glasaju za klasične desničare, da spreče uspon ultradesničarskih protivnika “preterane” evropske integracije i “prevelike” imigracije.
Ovakva poželjna objedinjavanja, ipak nisu dovoljna garancija da će sve ići u pravcu kojim je odobrovoljavana svekolika, prilično podozriva, javnost. Smanjivanje prljanja atmosfere i pomoć najugroženijima projektovani su na rokove koji sežu i do kraja ovog veka, pri čemu nisu izvesne ni neophodne nacionalne ratifikacije ni internacionalne sinhronizacije. Znatno je izvesnije da do učlanjenja Srbije u EU neće doći bez “rešenja” za Kosovo, pri čemu se sve češće pominje svojevremena formula dve Nemačke, po kojoj Beograd ne bi priznao državnost jednostrano proglašene nezavisnosti pokrajine, ali je ne bi ni sprečavao u praktikovanju elemenata državnosti. Neizvesnosti povećavaju, međutim, nalazi da su, i pored finalnog debakla na regionalnim izborima u Francuskoj, antievropske snage u porastu, i tamo i unaokolo, mada ne i ovde.
Pojedini istraživači podsećaju da je uporedo sa otvaranjem poglavlja s nama, EU “oživela” i pregovore s Turskom o učlanjenju. Postoje i sugestije da je do tih elastičnosti delimično došlo i zbog migrantske krize (koja se iz zaraćenih područja proširenog Bliskog istoka, preko Turske, preliva i na nas, a odavde i na EU), kao i zbog suprotstavljanja “povećanom prisustvu” Rusa na Balkanu. A primetna je i koincidencija tih događaja sa zaoštravanjem međusobnih odnosa Moskve i Ankare (članice NATO) oko Sirije, koje se možda, i bez prepoznavanja finesa, širi na ove prostore.
Čini mi se, ipak, da je Srbija, kako tvrde zvaničnici, neopozivo krenula na Zapad, bar iz ekoloških razloga, koji uveravaju da zdravo i održivo može da se živi samo u skladu s neposrednom okolinom. A koju čine isključivo članice evropskih i evroatlantskih integracija, kao i kandidati za pristupanje njima.
Iako na pariskom skupu nisu predviđene direktne sankcije za zagađivanje – koje može biti i u vidu političkog zastranjivanja – okoline, bolje bi nam bilo da joj se prilagodimo. Doteralo se, uopšte uzev, cara do duvara, čim se ceo svet složio da treba da se ulože vanredni napori da bi se planeta spasla od zagađivanja atmosfere, posebno u susedstvu.
Sećam se da je svojevremeno, jedan od Titovih najbližih saradnika govorio da su nam odnosi sa susedima najkontraproduktivniji element spoljne politike. SFRJ je potom nestala a državne komšije Srbije su se razmnožile.
Bilo bi nam bolje, čini mi se, da sada prevlada ekološki princip. Da se uskladimo sa okolinom i da nam odnosi s njom, i u vidu timskog nastupa, postanu najproduktivniji element, ne samo spoljne nego i unutrašnje politike. Kao na pariskom samitu o ublažavanju globalnih klimatskih lomova, i na francuskom izbornom, makar i naknadnom, odbacivanju programa za zaoštravanje političke, nacionalne i internacionalne, klime.
