Izvor: NoviMagazin.rs, 25.Avg.2019, 11:39 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Momčilo Pantelić: Suverenitet na tezgi
Gotovo istovremeno istovetne stavove su, začudo, u samo donekle sličnim izazovima iskazale premijerke dve zemlje, drastično različitog međunarodnog rejtinga – Danske i Srbije. Ovdašnja autonomna teritorija nije na prodaju, takoreći uglas poručile su Mete Frederiksen i Ana Brnabić.
Prva je to rekla povodom iskazane želje šefa Bele kuće Donalda Trampa da Amerika kupi Grenland, a druga povodom priča da bi u nadvlačenju oko statusa Kosova Srbiji trebalo da se ponudi >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << i “nešto više” od prijema u članstvo EU. U jedinstvenim nastupima za očuvanje teritorijalnog integriteta ispoljile su se i bitne razlike.
Za kupovinu Grenlanda imamo konkretnog ponuđača, a za kosovski rasplet nikoga, bar ne javno. Zatim, severno ostrvo zasad nije zatražilo otcepljenje od Danske iako geografski pripada Severnoj Americi, gde se na moru praktično “grli” s Kanadom. Grenland je, uz to, ogroman, bezmalo pet puta prostraniji od “matice” Danske, a važi za najveće svetsko ostrvo (kad se kao kontinenti tretiraju Australija i Antarktik), koje obuhvata teritoriju (2.166.086 km2), oko 200 puta veću od Kosova, a od kojeg ima tridesetak puta manje stanovnika (56.000).
Najzad, Danska je članica EU i NATO i nikako ne izgleda “trulo”, iako ju je tako obeležavao Šekspirov Hamlet, već važi za poredak čije je stanovništvo među najsrećnijim u svetu. Pa američki satiričari misle da je bolje da plemenita Danska “kupi” SAD u celini, osim vlasti u Vašingtonu iako su one mahom “na prodaju”.
Iako izgleda kao preuranjena prvoaprilska šala, Trampovo “bacanje oka” na Grenland nije bez ozbiljne računice. Grenland je, zapravo, nova vrsta alternativne perspektivne velesile, čija je moć skrivena u debelom ledu, pod kojim je 80 odsto njegove teritorije.
On je, kako se, računa, drugi po veličini rezervoar sveže vode i naglo topljenje njegovog leda moglo bi da izazove katastrofe u nizu priobalja. Istovremeno, to bi olakšalo eksploataciju rudnog blaga, u koje spadaju najdragoceniji “retki minerali”, naročito važni za najdelikatnije tehnologije, a u čijem posedovanju i obradi prednjači Kina, koja se već i tamo “odomaćila”.
Stiže se, tako, do vrhunskog paradoksa da dve velesile čiji će duel, kako se prognozira, obeležiti ovaj vek, računaju da će se ovajditi tako što im topljenje leda – kojem doprinose kao dva najveća zagađivača atmosfere, a time i globalnog zagrevanja – otvara prostor za eksploataciju blaga koje se krilo ispod njega. Reklo bi se – velika korist za njih, a još veća šteta po čovečanstvo. U takvoj trci za ovladavanjem zonama oko Severnog pola učestvuje i Rusija, kojoj se globalno pregrevanje upravo obija o glavu – pustošnim požarima širom Sibira.
Grenlandski “slučaj” potvrđuje da se nadmetanje velesila širi čak do “zabiti”, što bi trebalo da znači da više niko ne može da se oseća bezbednim od njihovih rovarenja. Amerika na Grenlandu odavno ima vojnu bazu, Kina se ubacila investicijama i projektovanjem “severnog puta svile”, koji podržava Rusija dok, uz ostalo, moćnim ledolomcima ojačava sopstvenu ulogu.
Fali još malo da se zaključi da će se novi Hladni rat presaldumiti u ledeni rat za raskravljivanje santi kako bi se došlo do profita, makar to nagoveštavalo i potapanje niza, pa i gradova počinilaca te globalne kontraproduktivnosti. Otapanje leda na Grenlandu već je ove godine osetno podiglo nivo okeana, tvrde eksperti. Ne usuđujem se da navodim njihove brojke, koje idu od nagoveštaja opasnosti do najave novog potopa…
Istraživači su, tim povodima, iščeprkali još jednu novotariju: tržište za kupovinu tuđih teritorija još postoji, bar u aktuelnom Trampovom merkanju Grenlanda.
Podsećaju, pritom, da su se SAD dobrim delom oformile kupovinom poseda. Poodavno su otkupile svoje sadašnje savezne države – od Rusije Aljasku, od Francuske Luizijanu, pa i od ratom pobeđenog Meksika poveće delove teritorije, a potom i priključenje Teksasa federaciji. I Danska je bila u sličnom aranžmanu kad je prodala prekomorski posed koji su Amerikanci potom prozvali Devičanska ostrva.
Napominje se, ujedno, da je i Hari Truman 1946. bezuspešno pokušao da otkupi Grenland za 100 miliona dolara. Sadašnje račundžije sugerišu da je vrednost zaleđenog ostrva višestruko porasla. Neki autoriteti je procenjuju čak na hiljadu milijardi dolara.
Danska poručuje da joj nije do cenkanja i da odluku treba da donesu stanovnici Grenlanda. Oni raspolažu visokim stepenom autonomije, praktično ne odlučuju samo o spoljnoj politici i odbrani.
Trampu bi, kako se nagađa, najviše odgovaralo da se Grenland otcepi, za šta postoji anketna podrška, i da ga onda lakše privoli da se prisajedini Americi, po “ceni koja se ne odbija”. Ne bi to bilo isto kao pripajanje Krima Rusiji, širenje Kine po Pacifiku ili odvajanje Kosova od Srbije, ali bi mu donekle kompenzovalo gubitke u biračkom telu do kojeg bi došlo ako se obistine bojazni analitičara da Amerika, kao i dobar deo sveta, kliza u recesiju. O tom – potom.
Zasad vredi da se zapamti da smo doprli do “vrha ledenog brega” u bestragiji koja se zove Grenland. I da slede događaji “da se smrzneš”, usred globalnog pregrevanja.
Što je takođe trgovina – između leda i vreline. A kad se dotle doguralo, postoji li išta, uključujući i suverenitete, što nije na kupoprodajnoj tezgi.
.jpg)
