Izvor: NoviMagazin.rs, 08.Nov.2020, 12:22
Momčilo Pantelić: Spasonosna bliskost
E kad nećete vi, ja ću da vas nateram na kooperaciju, poruka je koju je koronavirus, nemušto a razgovetno, poslao svetu zatečenom u svakojakim konfrontacijama. Nije mu dosad upalilo, ali nastavlja da nas “ubeđuje” na svoj nemilosrdni način.
Kao da se politički svet “posrbio”, pa “ne propušta šansu da propusti šansu”. Prvi put u modernoj istoriji u prilici je da pokaže snagu zajedništva i bar primiri supermoćnog zajedničkog neprijatelja, ali uglavnom pred >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << njim ispoljava zajedničku slabost.
Nespornog jedinstva u svetu, doduše, nikad nije bilo niti je ono mogućno. Ali bilo je prilično logično da se očekuje da će se pred širenjem globalne pošasti iskazati bar u dozama kakve su se pomolile povodom finansijske krize od 2008, terorističkih napada otetim putničkim avionima na Njujork i Vašington 2001, pa i povodom rušenja Berlinskog zida 1989.
Živimo pak u postlogičnom dobu – rekao bih i ne bih ostao usamljen. U suočavanju s pandemijom tražnja za multilateralnim rešenjima (donetim saglasnošću mnogobrojnih aktera) ogromna je, ali je ponuda oskudna, konstatovao je nedavno šef diplomatije EU Žosep Borelj.
Svakog dana, primećuje ovaj uticajni Španac, slično komšiji iz Portugalije genseku UN Antoniju Guterešu, rastu nacionalizmi, strateška rivalstava, posebno između SAD i Kine … što sve paralizuje Savet bezbednosti i uopšte funkcionisanje međunarodnog poretka. Trebalo je da prođe više od tri meseca i da u više od 180 zemalja umre više od 87.000 ljudi, pa da se Savet bezbednosti UN pozabavi (a potom i donese makar ograničene mere) pandemijom, izračunao je vašingtonski Politiko.
Umesto da se poveća međunarodno partnerstvo, u pandemiji je naraslo međunarodno rivalstvo, ocenjuje američki specijalista Nikolas Gvozdev. Navodi, uz ostalo, u studiji za worldpoliticsreview.com, da su uporedo s covidom-19 rasle internacionalne napetosti – između Vašingtona i Pekinga, praćene podozrenjima EU u obe te prestonice, da su “duboko zamrznuti odnosi SAD i Rusije”, da se survava režim kontrole strateškog naoružanja, da Severna Koreja nastavlja s provokacijama, da Turska interveniše u Libiji…
Zaoštravanja su se rasplamsala i unutar država. Šire se, tako, i po Evropi protesti protiv restriktivnih, a neophodnih mera za obuzdavanje širenja pandemije.
U Americi je odnos prema zaštitnim sredstvima i postupcima postao jedan od bitnih izbornih razgraničenja – predsednik Donald Tramp je insistirao na njihovom takoreći “otpikavanju”, a izazivač mu Džo Bajden na njihovom upadljivom uvažavanju. Biti s maskom ili bez nje ispostavljalo se bezmalo kao repriza drevnog antičkog ispraćaja u boj “sa štitom ili na njemu” u izjašnjavanju za izglasavanje najmoćnijeg čoveka na svetu, za kakvog i dalje važi šef Bele kuće.
A opet, na tim izborima se odlučivalo i da li su Amerikanci za multilateralizam koji su očekivali od Bajdena ili za Trampov poklič “Amerika, pre svega”, koji je prilično zanemarivao šire međunarodne dogovore, preferirajući bilateralne sporazume. A kakvih je kao šef Bele kuće nekoliko postigao na Bliskom istoku, uz papire s pretenzijama da regulišu ekonomske odnose Beograd – Priština (uz priključenja strateškog dometa), što je sve upakovano u predloge da dobije Nobelovu nagradu za mir, sa čim je računao, pre svega, zbog potpore u trci za drugi predsednički mandat.
Otkud toliko rastućih neizvesnosti i kombinatorike izvan pandemije, a usred nje? Kod Gvozdeva sam našao deo sopstvenih razmišljanja na tu temu.
Nije slučajno, piše, što se rivaliteti između zemalja pojačavaju u vreme kada im populizam (ili autokratske ambicije) kod kuće raste. Reč je, gotovo, o začaranom krugu.
Pandemija se prečesto pripisuje globalizaciji i nedokučivoj spoljnoj “višoj sili”, pa se kao odgovor na to forsira lokalizacija u vidu autokratizacije. A istovremeno se dokazuje da nema izlaza iz pandemije bez globalizovanog odgovora na nju.
Ispada, tako, da se stvaraju uslovi za globalizaciju autokratizacije i da tome pogoduje “koronizacija”.
Neće da može, rekli bi ovdašnji cinici. Privremeno i odmereno zatvaranje građana u kuće nekako i može da prođe kao krajnja mera, ali bili bi kontraproduktivni postupci država u stilu uzdaj se samo “u se i u svoje kljuse”.
Dok je već uveliko počelo utrkivanje za vakcinama, čak i kada nema uverljivih dokaza da su dovoljno bezbedne, izvesno je da je jedna od najpouzdanijih vakcina široka međunarodna saradnja, razmena iskustava, kao i dostignuća, uz nastojanje da se ona što ravnomernije raspodele. Bliskost sa drugima u tom pogledu je spasonosna, pogotovo kada se ima u vidu nalaz istraživača da bi vakcina do manje razvijenih i manje snalažljivih zemalja mogla da stigne tek 2024.
Prošlo je vreme da krivce za naše zablude tražimo u drugima. Primorani smo sada, u pandemiji, da se distanciramo među sobom, a da od drugih iščeprkamo ono što je “za spas sviju nas”…
